12 ŽIGOSANIH U RATU PROTIV STOTINE MUDŽAHEDINA Kako je 12 sovjetskih zarobljenika pokušalo da pobegne iz tvrđave Badaber!

O sovjetskoj vojnoj intervenciji u Avganistanu je mahom bilo sve rečeno. Uglavnom su tu bile priče o tome kako se Sovjetski Savez upelo u krvavi desetogodišnji rat, taktici, tehnici koja je korištena i tako dalje.. Ono po čemu su Sovjeti prećutkivali i nerado govorili bili su oni vojnici koji su dezertirali ili su bili zarobljeni. Neke procene govre da je Sovjetski Savez kroz 40. armiju angažovao u Avganistanu 626.000 vojnika. Bilo je tu osim regruta, za koje se govorilo da su iz školske klupe stigli na ratište, pripadnika graničnih jednica, ministarstava unutrašnje vojske, pograničnih jednica.. U tom krvavom ratu sa mudžahedinima poginulo je zvanično 14.453 vojnika.. Koliko je bilo nestalih i zraobljenih o tome nikada nije bilo reči previše. Doduše Sovjeti su tvrdili da je nestalo njih 417 tu su ubrojali i zarobljene, međutim zapadni izvori smatraju da je taj broj bio trostruko veći.

Zarobljene vojnike i nestale Sovjeti su mogli da progutaju, ali ono što nikako nisu bili su vojnici koji su dezertirali i iz raznoraznih razloga pridružili se Mudžahedinima.kojima su svojeti dali nadmika "duhi". Kada su Mudžahedini zarobljavali sovjetske vojnike većini je nuđeno da izaberu, smrt ili da pređu u islam. Neki su to prihvatili, većina je izabrala smrt. Neki su imali i sreću da ostanu živi i iako su mnogi smatrali da su otpisani oni su povratili svoju čast. Takav slučaj je bio sa zarobljenim vojnicima u tvrđavi Badaber.

Na početku valja objasniti da se tvrđava Badaber nalazi u Pakistanu nekih 20 kilometara južno od Pešavera, grada koji je bio ključan za rat u Avganistanu iz više razloga. Preko njega dolazili su u Avganistan mudžahedinski borci, Peševar je bio glavna logistička baza i centar za opravak islamskih boraca. Najpoznatiji je po tome što je Al Kaida svoje prve korake imala upravo u Peševaru, koa logistički centar koji je vodio evidenciju o islamskim brocima koji su ušli u Avganistan, poginuli ili bili ranjeni. Za Peševar zaintersovani su bili zbog rata i CIA i MI6. Inače CIA je upravo na Peševaru u blizini Kajber prolaza instalirala prislušne stanice za praćenje sovjetskih vojnih komunikacija. Tvrđava Balaber je bila poznata i kao kamp za obuku mudžahedinskih boraca koji je pripadao organizaciji Džamat al-Islmai Burhadina Rabanija.. Osim kampa za obuku, mudžahedinske baze u okviru objekta postojao je kamp za izbeglice i zatvor u kome se nalazilo 12 sovjetskih i 40 avganistanskih vojnika režima u Kabulu. Komandant ove slobodno bi mogli reći mudžahedinske "Porklete avlije" bio je izvesni Abdurahman. On se posebno isticao u surovom kažanjavanju sovjetskih zarobljenika prema kojima je bio nemilosrdan i koji je i za najmanje prekršaje surovo kažnjavao vojnike. Za neposlušne sledio je bič i slana voda.

Bestijalna tortura dovodila je do toga da očajni sovjetski vojnici počnu razmišljati da je vreme da pokušaju da pobegnu i da se spasu iz pakla. Prekretnica u ovom događaju bila je 26 april 1985. godine. Medžahedinsiki borci su se oko 18 časova okupili na pripremi za večernju molitvu. Vojnici su posle dužeg intenzivnog praćenja zaključili da dva vojnika u tom periodu motere na njih. Kada je budonst straža bila najmanja jedan od vojnika izennada je jurnuo na stražara, koji je ušao u ćeliju, kad je doneo večeru. Vojnik ga je salvadao uzeo mu automatsku pušku i ključeve. Uspeo je da sa par kolega čije ćelije je otključao da savladaju i drugo stražara. Poveća grupa oslobođenih vojnika krenuli su prema sobi u kojoj je bio radio sa željom da pokušaju da uspostave kontakt sa nekom od sovjetskih jedinica ili štabom koji bi posalo pomoć po njih helikoptere i avione da im pomognu da se izvuku iz pakla. Dok je par vojnika jurilo ka radio stanici, ostali su uzajedno a avganistanskim vojnicima jurnuli prema skladištu u kome je bilo municije i oružja. Vjnici su otrkili čak i teške protivavionske mitraljeze DŠK kalibra 12,7 mm ali i minobacače. Vojnici nisu imali dilemi zadržati Mudžahedine sve dok ne stigne pomoć iz Avganistana, pokupe ih helikopteri i odu u slobodu.

Sovjetski vojnici sa zidova tvrđave otvorili su vatru po mudžahedinima na večernjoj molitivi. Mnogi su dohvatili oružje i krenuli u sumanuti juriš na tvrđavu. Prvi juriš je propao uz dosta mrtvih i ranjenih.. Vest o pobunu u tvrđavi Badaber se brzo proširila, a u pomoć mudažhedinima koji su bili desetkovani stigli su i pripadnici 11. Pakistanske armije, koji se u početku nisiu uključivali u borbu. Sa opkoljenim i naoružanim sovjetskim vojnicima stigao je da razgovara i lično jedan od mudžahedinskih lidera Burhanudin Rabani. Sovjetski vojnici tražili su da se o njihovoj sudbini obavesti Sovjetska ambasada u Pakistanu, Crveni krst da dođe da ih popiše. Radabi je sve njihove zahteve glatko odbio. Posle toga usledilo je lansiranje rakete iz ručnog raketnog bacača RPG koja je pala blizu njega. U napadu je stradao njego v telohranitelj, a o n za dlaku izbegao smrt.. Usledilo je ponovo pušakranje i talasi napada na sovjetske vojnike.

Prislušna stanica sovjetske 40. armije u ranu zoru snimili su razgovor pilota pakistanskih helikoptera koji su primili naređenje da krenu u napad na tvrđavu Badaber. Oni su o tome obavestili komandu, kojoj nije bilo jasno šta se dešava i zašto pakistanska vojska raketira svoju tvrđavu. U ranu zoru pakistanski helikopteri ispalili su raketna zrna na tvrđavu. Raketna zrna su pogodila skladište oružja koje je uskplodiralo. Ulsedila je stravična detonacija, koja je sa zemljom sravnila skoro čitavu tvrđavu. Posle uzvika "Alahu ekber" pojurili su da pokušaju da pronađu da li je možda neko ostao živ. Iz ruševina izvukli su trojicu kontuzovanih sovjetskih zarobljenika koji su ležali na zemlji a onda su mudžahedini na svakog od njih postavili ručnu bombu koja ih je umrtila. U napadu je poginulo 120 mudćžahedina oko 100 pakistanskih vojnika. Jedni preživeli bila su dvojica Avganistanskih vojnika, koji su preživeli i koji su iskoristili metež presvukli se i pobegli..

Baza Badaber bila je potpuno sravnjena sa zemljom. Mudžahedini su na nagovor pakistanske obaveštajne službe pokušale da sakriju čitav slučaj i to su predstavili kao rivalski okršaj dve suparničke mudžahedinske grupe. Tako su se i sa Rabanije dogovorili da to bude zvanični stav.

Međutim, priča je krenula sasvim drugim tokom zahvaljujući jednom lokalnom listu koji je izvestio da su se u tvrđavi pobunili zarobljenici i da su oni posle žestkog okršaja svi likividrani. Policija i vojska zajedno sa agentima ISI su upali u uredništvo lista zaplenili po ulici čitav tiraž. O ovom se nije moglo zucnuti, ali avaj. Jedan primerak lista došao je i do dopisnika Glasa Amerike iz Pakistana koji su stigli u Peševar sasvim drugom pričom. Oni su prvi javili da se u jednoj tvrđavi na obodu Peševara došlo do okršaja zarobljenih sovjetskih i avganistanskih vojnika sa mudžahedinima i da su svi stradali. Za ovu priču zainteresovao se i Međunarodna organizacija Crveni krst čiji predstavnik je posetio Pešaver, a onda 9. maja otišao u Ambasadu SSSR-a u Islamabadu i izvestio ih o pometnutoj pobuni i stradanu sovjetskih vojnika. Zbogo ovog dogoađaja Moskva je narednog dana uručila protestnu notu pakistanskoj vladi, koja je odbila notu smatrajući da je to izmišljotina i nije istina. Četiri godine kasnije krvavi rat u Avganistanu je bio završen, a dešavanja u tvrđavi Badaber. Pakistan je sve do 1991. poricao bilo kakva događaj da se desio u tvrđavi Badaber. Za njih se nije ni desio. Međutim sovjetski veterani nisu imali mira i krenuli su sami da istražuju celu priču i da li se to zaista desilo. Neki su stigli i u Pešaver da lično ispitaju celu stvar. Uz tešku muku uspeli su da dobiju potvrde da se ustanak sovjetskih vojnika u tvrđavi tog kasnog 26. aprila 1985. zaista dogodio. Veterani su izvršili pritosak na Moskvu i rusku armiju da izvrše pritosak na Pakistan i saznaju pravu istinu. Posle dugih razgovora i peripetija Pakistanci su popustili 10 godina kasnije i objavili su imena stradalih vojnika. Međutim Pakistanic su tvrdili da njihovih posmrtnih ostataka nema i da su razneti bili u eksploziji, pa nius delove tela mogli da sakupe.

Pakistanci su saopštili imena sedmorice svojetskih vojnika koji su bili u tvrđavi: Nikolaj Samin, Nikolaj Dudkin, podoficiri, vojnici Igor Vaskov, Sergej Levaščin, Aleksandar Zverkovič, Sergej Koršenko i Vikotr Duhovčenko. Identite preostalih nikada nije utvrđen.

Avganistanski mudžahedini posle ove pobune đestoko su pojačali nadzor nad ruskim zarobljenicima. Od tad više je bilo mrtvih nego zarobljenih, a oni koji su prešli na islam jedini su imali sreću da prežive. Ipak broj onih koji su to uradili bio je minoran. O njima su kasnije pravljeni i televizijski prilozi dok nekolicina stradalih hrabrih sovjetskih vojnika je odlikovano zbog ovog herjskog čina. Po jedan u Ukrajini i Kazahstanu, kao i jedan Rus i trojica Belorusa, koji su izabrali časnu i herojsku smrt nego mučenje.

O ovom herjskom činu 2018. godine snimljena je i serija.

Kurir.rs/A.Mlakar

 

Komentari

Za objavu komentara morate biti prijavljeni.

Jeste li uživali u ovom članku? Budite informisani pridružujući se našem biltenu!

Povezano
Autor: