DŽELAT I NJEGOVA ŽRTVA: NASER I GORDANA SU BILI VRŠNJACI - ON JE 1992. NAPAO NJENO SELO I TADA JE MUČKI UBIJENA




PODRŽI NAS I LAJKUJ NAS NA FACEBOOK-U

Naser Orić, ratni zločinac iz Srebrenice i Gordana Matić, jedna od njegovih žrtava, bili su vršnjaci. Oboje su rođeni 1967. godine - Naser u Potočarima, a Gordana u Bjelovcu. Ova dva sela nalaze se relativno blizu i udaljena su oko 12 kilometara. Iako se Gordana i Naser nisu poznavali, zbog blizine njihovih mesta ali i činjenice da su oboje kao mladi vrlo često boravili u Srebrenici i Bratuncu, vrlo je verovatno da su se mnogo puta sreli, da su izlazili na ista mesta, vrlo je moguće da su mnogo puta prošli jedno pored drugog, možda su čak imali i slične prijatelje i poznanike. Ipak, kobni susret odigrao se 14. decembra 1992. kada je Naser Orić naredio i predvodio napad na srpsko selo Bjelovac. Ovo dvoje vršnjaka živeli su ipak potpuno različitim životima i imali su sasvim suprotne stavove, životne ciljeve, planove i svetonazore. I njihova rodna mesta ostala su upamćena po različitim ratnim okolnostima.

Bjelovac je ostao sinonim stradanja srpskog naroda u Podrinju gde je tokom 1992. počinjen veliki broj ratnih zločina nad srpskim civilima. Ovo mesto je više puta napadano od strane muslimanskih snaga iz Srebrenice (i to pod komandom Nasera Orića) prilikom čega je ubijeno 109 meštana, među kojima je bilo mnogo žena, i starih, nemoćnih lica kao i šestoro dece. Najmanje osam žena i devojaka je silovano na području Bjelovca a mnogi meštani su prošli kroz užasne torture u zloglasnim muslimanskim logorima. 

Sa druge strane, Potočari, većinsko bošnjačko mesto bilo je veliko vojno uporište muslimanske vojske. Već u aprilu 1992. Naser Orić je ovde formirao štab i okupio brojne vojnike, uglavnom meštane tog i okolnih muslimanskih sela. Tada je ubijena i prva žrtva ovog kraja Ljubo Stjepanović, mladić od 23 godine, koji je ustreljen iz zasede dok je prolazio pored Potočara. Vraćao se svojoj kući i bio je vidni civil. Potočari su još tad bili jedno od prvih naoružanih sela, a u maju 1992. ovde je formiran i zloglasni logor "Pilićarnik" za Srbe koji je bio u funkciji verovatno sve do jula 1995. godine. Kroz logor je prošlo između šezdeset i stotinu zarobljenih srpskih civila, među kojima je bilo trudnica, male dece i nepokretnih lica. Oni su mučeni i zlostavljani a prema izjavi koju je Rodoljub Đukanović, tadašnji predsednik vlade opštine Bratunac dao za TV Novi Sad što je zabeleženo i kamerama, lekarske službe su u razgovorima za razmenjenim logorašima utvrdili kako su najmanje dve žene srpske nacionalnosti, mlađe starosne dobi, tokom boravka u ovom logoru silovane. Na području Potočara, što u logorima, što u svojim kućama, ubijeno je 22-oje srpskih civila. Upravo su Potočari bili glavno uporište muslimanske vojske odakle su kretali svi napadi na nebranjena srpska sela, među njima i na Bjelovac.

Gordana Matić je rođena 9. juna 1967. godine u Bjelovcu. Bila je perspektivna, obrazovana i uspešna mlada žena. U sećanjima porodice i prijatelja ostala je upamćena i kao vredna domaćica i veliki profesionalac u svakom poslu. Neumorno je i vredno radila za dobrobit svoje porodice. Živela je u toplom porodičnom domu u svom Bjelovcu, pitomom mestu na obali Drine, zajedno sa dve godine starijom sestrom Snježanom, majkom Slavkom i ocem Radivojem. Sestre Matić osnovnu školu su završile u Bjelovcu. Bile su odlične učenice a Snežana je upisala Višu medicinsku školu u Sarajevu, izabravši smer - medicinski laborant. Zaposlila se u Guber Banji. Gordana se odlučila za Srednju građevinsku školu koju završava u Bratuncu. Želela je prvo da se zaposli a onda sve po redu, kako je često umela da kaže. Gordana je uvek važila za živahno dete a takva je bila i kada je odrasla. Druželjubiva, vesela, uvek prijateljski nastrojena. Stasavala je u seoskoj lirici, ušuškana u narodnoj tradiciji koju su ljudi ovog pitomog sela oduvek negovali. U Bjelovcu su se subotom održavale igranke, slušala se izvorna narodna muzika, igrale su se narodne igre...sestre su obožavale da igraju narodna kola a naročito Gordana koja je izrasla u veselu devojku, poznatu u mestu po lepom igranju kola. Bila je omiljena u društvu, uvek spremna za šalu, za izlazak, za druženje..volela je ljude, a voleli su i svi meštani nju, zbog dobrote, pozitivne energije i vedrog duha. Imala je među prijateljima i poznanicima ljude svih vera i nacionalnosti, nikada to nije ni gledala, nije obraćala pažnju na te stvari, bilo joj je važno samo kakav je ko čovek...

Volela je Gordana često da ode na Drinu, to je bio njen mir i odmor, njena rekreacija..često ju je sa prijateljima i preplivavala ne sanjajući da će to jednog dana biti granica. Sanjala je velike snove, imala je i momka, maštala je o venčanju i proširenju svoje porodice. Majka Slavka ispričala je kako su prve naznake rata bile vidljive još početkom 1992. godine. Njena ćerka koja je radila u Srebrenici ispričala joj je tada kako se u proleće 1992. dogodila zaseda u Potočarima, da je zaustavljen autobus koji je prevozio Srbe. Muslimani su blokirali puteve i od tada sestre Matić više nisu smele ići u Srebrenicu. Strahovale su za vlastitu bezbednost.

Sa druge strane, Naser Orić, njen vršnjak u mladosti je bio sušta suprotnost. Osim iste godine rođenja i istog podneblja gde su živeli, malo je toga što bi se moglo naći zajedničkog između ovo dvoje ljudi. Još kao mlad pokazivao je naklonost ka nacionalizmu. Komšije i prijatelji opisali su ga kao energičnog ali i agresivnog mladića. Nije imao velike ambicije, a u Srebrenici je završio školu za metalostrugara. Uvek je imao buntovnički duh. Tokom služenja obaveznog vojnog roka u periodu 1985—1986. godine bio je pripadnik specijalnih jedinica Jugoslovenske narodne armije (JNA) za atomsku i hemijsku odbranu. Napustio je JNA sa činom desetara.

Tokom 1988. godine je završio šestomesečni kurs u Zemunu i radio u policijskoj stanici Savski venac u Beogradu kao pripravnik. Kao član policijske jedinice za specijalne akcije, imao je obuku još dve godine. Naser Orić je 1990. godine prebačen na Kosovo i Metohiju kao član jedinica za specijalne akcije MUP-a Republike Srbije. Orić je 5. avgusta 1991. godine zasnovao radni odnos u policijskoj stanici na Ilidži, na periferiji Sarajeva. Krajem 1991. godine prekomandovan je u policijsku stanicu u Srebrenici i 8. aprila 1992. godine je unapređen u šefa policijske stanice u Potočarima.

Kao policajac, tokom već izbilog Rata u Bosni i Hercegovini, Orić je 20. maja 1992. godine postavljen na funkciju komandanta "štaba Teritorijalne odbrane u Srebrenici" a od 1. jula 1992. godine i za člana ratnog predsedništva Srebrenice.

Imao je burnu mladost, družio se sa ljudima iz podzemlja, često je povezivan sa pljačkašima, kriminalcima, ljudima sumnjivog morala. Ibran Mustafić, Orićev predratni poznanik i tadašnji prijatelj kojem je Orić bio čak i lični pratilac, ispričao je kako je Naser bio agresivan i oduvek usmeren ka sticanju visokih položajima. Za njega su govorili da bi zbog položaja bio spreman izdati i sopstvenu porodicu. Budući da zbog obrazovanja i ličnih kapaciteta nikada nije mogao doći do viših pozicija, Orić je odlučio da to uradi na druge načine. Mustafić je tokom rata preživeo više planiranih likvidacija – atentata, od strane srebreničke ratne mafije predvođene Orićem. Mustafić je rekao kako je imao dobre odnose sa Naserom dok ga ovaj nije izdao i pokušao njegovu likvidaciju. Ibran je javno svedočio o tome kako je Naser činio zločine nad srpskim civilima i zarobljenicima. - Bahato mi je ispričao da je likvidirao Ilića. Rekao je da je on njemu dopao u grupi zarobljenika i opisao način kako je to izvršio. Udario ga je u oko. Ilić je imao bradu i nije puštao krike, pa je Orić rekao da je osetio strah i onda ga preklao - ispričao je u Sudu BiH Mustafić. Naser Orić je hapšen zbog pljački, organizovanog kriminala, optuživan je za reketiranje, šverc a tokom rata je po visokim cenama prodavao i humanitarnu pomoć svom narodu. Poznanici ga opisuju kao neškolovanog čoveka sa prostim rečnikom koji se zavadio čak i sa pojedinim članovima svoje familije. Predvodio je napade na mnogobrojna srpska sela, a suđeno mu je i za ratne zločine nad srpskim stanovništvom. Svedoci, Srbi i Muslimani, su svedočili kako je "ubijao, vadio oči, mučio civile". 

Portal Srbija Danas preneo je svedočenje Samira Avdića, saborca Nasera Orića koji je od 1992. do 1995. godine bio pripadnik muslimanske vojne jedinice koja se nalazila pod Orićevom komandom. Avdić je 1. i 8. decembra 2008. svedočio Tužilaštvu u Bijeljini a pre toga je svoju izjavu o brojnim zločinima Orića ispisao rukom na 130 strana.  Među brojnim događajima, ispričao je kako u napadu na Lozničku rijeku u leto 1992. godine Naser Orić jednu zarobljenu Srpkinju koja je bila u poodmakloj trudnoći rasporio nožem te da je na isti način usmrtio i zarobljenu Srpkinju iz Kravice, dok je jednoj Srpkinji zarobljenoj u Fakovićima pre ubistva nožem odsekao prst, kako bi sa njega mogao da uzme zlatan prsten.

Te 1992. godine, Gordana i Naser našli su se na suprotnim zaraćenim strana. Ona kao civil u svom selu i sa jednim jedinim ciljem - da preživi ratne strahote, da spase sebe i svoju porodicu. A Naser kao glavni komandant čiji su ciljevi bili osvajanje tuđeg, sticanje dobiti, visoki položaj. Prvi ratni zločini i napadi na srpska sela započeli su aprilu i maju 1992. godine a MZ Bjelovac napadnut je prvi put na Vidovdan 28. juna 1992. godine. Tada je napadnuto selo Loznička Rijeka i ubijeno je jednaaest civila. Naser Orić izvršio je napad sa velikim brojem svojih saboraca na ovo nebranjeno selo, prilikom čega su likvidirani zemljoradnici, penzioneri, domaćice kao i jedna devojčica od 16 godina. Među meštane Bjelovca, pa i u dom Matića, uvukao se tada veliki strah. Shvatili su tada da Naser i njegovi saborci baš nikoga ne štede i da ubijaju nevine. Bili su šokirani zločinima nad njihovim komšijama i rođacima ali iz Bjelovca nisu želeli da odu. 

Nadali su se da će to ratno ludilo brzo proći. Slavka i ćerke radile su i obavljale svakodnevne seoske poslove..kao da nije rat. Na puškaranje sa brda su se koliko toliko navikli mada je svaka nova vest o spaljenim srpskim selima, o masakrima civila, silovanjima srpskih žena unosila dodatni strah među stanovništvo. Snežana Matić je kao medicinska radnica te 1992. godina, a sa njom i njena sestra Gordana bile su jedne od najangažovanijih meštanki. Pored svojih poslova, stalno su pomagale komšijama, lečile bolesnu decu i ranjene, pružale pomoć svakome kome je ona bila neophodna. Bile su tu da previju, da zaleče pa i da upute toplu reč utehe ako lekovi ne bi mogli. Zato su ih svi i neizmerno voleli.

Tog 14. decembra 1992. u ranim jutarnjim časovima, počinjen je jedan od najstrašnijih zločina u Podrinju. Naser Orić sa više stotina  saboraca ali i naoružanih muslimanskih civila (čak i žena i maloletnika) prešli su brojne kilometre iz Srebrenice i došli na tuđi kućni prag. Naser je u svojim pohodima jahao belog konja pokušavajući da stvori tako mit o sebi kao o nekom novom Muratu. Došao je kao nezvan gost u Bjelovac, naoružan do zuba. Uz naređenje da se selo zapali i zatre pobijeno je 68 duša, među kojima i šestoro dece. Najstarije su bile dve starice od 89 i 90 godina koje su zaklane hladnim oružjem. 

Sestre Matić ubijene su sa ocem Radivojem na svom kućnom pragu. Ubijeni su kao civili, niko od njih nije nosio pušku. Radivoje je bio invalid i neborbeno lice. Pokošen je mecima i rafalima pod svojom jabukom koju je posadio i nekako neizmerno voleo. U pokušaju da pomogne ocu i da ga previje ranjena je i Snežana. Naser Orić i muslimanski vojnici upali su u selo, došli na tuđi kućni prag i počinili strašan, neoprostiv zločin.

Majka Slavka je preživela pukim slučajem samo zato što nije bila kod kuće. Tada su Slavki vojnici pod komandom Nasera Orića ubili decu i muža. - Bila sam u Bratuncu, poranila da pospremim školu.  Imala sam tu nesreću da tog dana odem u školu, da radim. Gordana je toga dana (14. decembar) sa Radivojem imala posla oko kuće i živine. Snežana se spremala na posao, kada su s brda udarile te nesreće i zlo napravile. Nisu samo moju kuću u večno crnilo zavile. Nema kuće u Bjelovcu da nije bilo žrtava. Pucali su na stoku, na moju kravu i ubili je. Pucali su i na mačke i na pse. Komšijska, lepa, zelena mačka mrtva. Sve je mrtvo. Sve je spaljeno.  Ništa osim smrti nisam našla. Muž izrešetan i zaklan, pored njega moja Snežana, ubijena, ubijena hicima. Gordana, ovde, na stepeništu preklanog vrata.

Gordana je imala 25 a Snežana 27 godina. Da stvar bude još tragičnija i tužnija, u knjizi "Srebrenica - velika obmana" u izdanju Vlade Republike Srpske, a na osnovu izveštaja patologa i obdukcionista, navodi se kako su sestre Matić pre okrutnog ubistva bile i višestruko silovane. 

Radivoje je više od dve decenije radio u rudniku "Sase". U rudniku je i penzionisan, još pre početka sukoba u BiH. - Ruka mu je stradala u rudniku, penzionisan je kao invalid rada - kaže Slavka. - Tako nije ni mogao da bude vojni obveznik. Niko ga nije ni pozivao. Tako... Nikome nikada nismo ni zlo pomislili, a kamoli učinili. I, pitam se: zašto su mi pobili decu i muža? I, pitam se: zašto sam ja ostala? Zašto, da nikog više nemam. Ni života nemam. Jer, ovo što čovek živi, kao ja što živim, i nije život. To je da se vučeš kao prebijen. Želiš da umreš, a nazor ne možeš.

Naser i njegovi saborci nisu nikoga poštedeli. Iživljavali su se nad nedužnim civilima, nad sestrama Gordanom i Snježanom, nad njihovom mladošću. Nije Naseru ni ruka zadrhtala. Nikome od njih...

A tog dana zlostavljana je pa masakrirana i osamnaestogodišnja Radenka Jovanović, i to zajedno sa bakom Zlatom, teško pokretnom staricom od 89 godina. Milevi Miladinović ubijena su dva sina od 15 i 19 godina koji su od oružja imali samo olovke i školske sveske. Devetogodišnjem dečaku Brani Vučetiću masakrirani su otac, majka i brat od 16 godina a njega su odveli u logor gde su ga nedeljama zlostavljali i maltretirali. Stari i teško pokretni penzioner Miloš Petrović (73) zaklan je sa svoja dva unuka Mirkom (20) i Slobodanom (15). Orićevi vojnici su upali u dom porodice Ilić i tom prilikom zarobili penzionere, supružnike Živojina (65) i Radojku Ilić (57) koje su zlostavljali i strahovito mučili da bi ih nakon višesatnih tortura, oboje preklali. Dve kuće pored, muslimani su masakrirali civile Obreniju (63) i Ljubisava Nedeljkovića (67) koji su takođe prethodno mučeni. - Kome je i šta mogla da skrivi moja sedamnaestogodišnja kćerka Verica, koju su Naser Orić i njegovi vojnici ubili na našem kućnom pragu, a poslije toga opljačkali i zapalili naš dom", ispričala je Živana Filipović, pre tri godine za medije. Ona je u ratu izgubila ćerku, muža, brata, petoricu sestrića i veliki broj rođaka. U svojoj kući je zaklana i Dostana Matić, starica od 90 godina, a u kući su pobijeni i civili Desimir Matić (65) i njegova sestra Božana Ostojić (68). Civil Zlatan Simić (31) preklan je zajedno sa svojom majkom Grozdanom, penzionerkom od 62 godine. Zlatan Bogičević, dečak od nepunih 17 godina, svirepo je ubijen u napadu muslimanskih ekstremista. Imao je brojne povrede po ekstremitetima, a lice je bilo neprepoznatljivo od tortura i povreda koje su mu naneli agresori. Dostani Lukić ubijena su tada dva sina i snaja Vida koja je prvo ranjena pa zaklana.

Povija se mlada jabuka pod vetrom. Podrhtavaju mladice od dodira ruke. Ni biljke ovde više ne veruju. Slavka ne krije tugu za ugašenom porodicom: - Ne znam da li je teža noć ili je teže jutro - kaže Slavka Matić. - Pričam s fotografijama. Kako bi bilo da ste mi živi, mili moji. Kako bi bilo? I stalno mi je pred očima to što sam zatekla. Snežana je, jasno mi je, pogođena kad i Gordana, na vratima kuće. Pa se vukla do kupatila. Tu su je stigli i pucali joj u glavu. Zašto, pitam se. Dok Slavka vraća slike užasa, u dvorištu porodične kuće Matića igraju se jaganjci.

- Zanimam se, pomalo, lakše mi je. A sve mi se čini da me ovi jaganjci više razumeju, nego... Da je sreće, da mi se po dvorištu igraju unuci. Osuđena sam na život. Onda mi došlo: da sam i pobila neke zlikovce, moje dojučerašnje komšije, možda bih bila mrtva i mirna, ali ko bi palio sveće za moje devojčice? Ko bi palio sveću za mog Radivoja?

Neutešna majka Slavka Matić je o strašnom zločinu i svedočila u Hagu u postupku protiv Orića. A pojavila se i kao svedok odbrane na suđenju generalu Mladiću.

- Govorila sam i kao majka i kao čovek koji još ima malo nade da će neko, nekad odgovarati za moju mrtvu decu i muža. Nisam od onih koji kažu: sve je to, Slavka bez veze... Svedočenje, dokazivanje, bez veze. Ja još verujem, makar i posle mene, da će neko ovu našu nepravdu do neba, da ispravi. Zato sam išla da svedočim. Zato nemam strah da o svemu javno govorim. I, kažem vam, svedočiću dok sam živa. A, možda sam zbog toga i živa.

U napadu na Bjelovac učestvovale su mnoge Muslimanke, žene koje danas sebe nazivaju "Majkama i ženama Srebrenice". Bile su u pratnji svojih sinova i muževa, naoružanih vojnika i zajedno sa njima išle su na tuđi kućni prag u krvave pohode o čemu su se mnoge i javno hvalile. Muškarci su činili zverstva nad civilima a žene su, naoružane do zuba, pljačkale, palile i činile razne zulume. Zato i ne treba čuditi što svi oni Nasera Orića doživljavaju kao heroja.Naser je predvodio i učestvovao u mnogobrojnim napadima na srpska sela, među kojima su Kravica, Skelani, Fakovići, Ježestica, Magašići, Podravanje...tokom tih napada ubijeno je 3267 Srba, među kojima i 72-oje dece. Za te zločine nikad niko nije odgovarao.

Naser za svoje zločine nikada nije osuđen. Često se pojavljuje u medijima kako bi dosolio rane porodicama ubijenih Srba. Hvali se i Kravicom i Skelanima, poziva na nove ratne sukobe, vređa...Danas kao slobodan građanin uživa u nekretninama i ko zna kako stečenom bogatstvu. Ima suprugu i dvoje dece. U martu je proslavio 54-i rođendan.

Toliko bi imala i Gordana Matić da je on i njegovi saborci nisu ubili tog decembarskog jutra 1992. godine. Ubili su tad i njeno potomstvo koje je trebala imati. Ugasili su okrutno njene želje, snove, nadanja.. Gordana već 29 godina počiva na lokalnom bratunačkom groblju, zajedno sa ocem i sestrom. Grobove im često obilazi majka Slavka, sada već umorna starica. Uprkos brojnim dokazima i izjavama svedoka, Tužilaštvo BiH odbija da podigne optužnicu protiv počinalaca i njihovih naredbodavaca za monstruozne zločine u Bjelovcu. Najverovatnije je sve to dogovor sa njihovim mentorima iz Sarajeva - čekaju da svedoci ali i počinioci pomru, da biologija odradi svoje a da zločini nad Srbima ostanu neprocesuirani. 

 

11-Slavka-Matic-180615-5582.jpg
 
20111214200205.jpg

  IZVOR:https://srpskarec2500.blogspot.com/





Jeste li uživali u ovom članku? Budite informisani pridružujući se našem biltenu!

Komentari

Za objavu komentara morate biti prijavljeni.

Povezano