HRVATSKI NOVINAR JE POSTAVIO PATRIJARHU PITANJE O KOSOVU: Porfirijeve reči GRME kao svedočanstvo o PRAVOJ ISTINI

Novinar iz Zagreba Branimir Pofuk napravio je intervju sa patrijarhom Srpske pravoslavne crkve Porfirijem. 

Prenosimo ovaj intervju, objavljen u Večernjem listu:

"Duhovnost i politika, odnosi Crkve, države i nacije, Kosovo i Crna Gora kao i izbor naslednika u Zagrebu neke su od tema o kojima za Obzor, u svom prvom razgovoru za hrvatske novine, govori dosadašnji mitropolit zagrebačko-ljubljanski, a od 18. veljače 2021. novi patrijarh Srpske pravoslavne crkve, punom titulom arhiepiskop pećki, mitropolit beogradsko-karlovački i patrijarh srpski gospodin Porfirije Perić.

Vaša Svetosti, ova vaša nova titula smesta me potiče na pitanje kako je vi doživljavate? Nije li to relikt feudalnih vremena kada je Crkva gotovo u svemu oponašala svjetovna carstva i vladare? Osećate li je barem ponekad kao teret?

 

Prvo da vas i sve drage prijatelje s radošću pozdravim i uverim da s drevnom titulom patrijarha koju sada nosim nisam postao relikt feudalnih vremena. Štaviše, nedostaju mi kava na špici i mnogo drugih malih zadovoljstava koja su mi pružali "beli Zagreb grad" i dragi prijatelji.

Priznajem, potrebno je vremena da bi se iznutra naviklo na titulu, a još više na obaveze koje sam s njom preuzeo pred Bogom i ljudima. Davno sam, međutim, kao pravoslavni monah naučen da ne određujem ključne pravce vlastitog života, nego njih određuje Crkva kojoj služim. Postati poglavar jedne velike Crkve čiji hod kroz povest traje duže od osam vekova, biti naslednik grandioznih ličnosti koje su pre mene nosile titulu patrijarha, nije jednostavno. Misleći o tome, u svtlu vašeg pitanja, setim se Mažuranićevog opisa pričesti u "Smrti Smail-age Čengića", tako mudro postavljenoj između polova jednog zemaljskog, feudalnog sukoba, age i raje. U njoj je predstavljen univerzalni lik pastira koga "ne resi ni srebro ni zlato, nego kriepost i mantija crna" i kome je arhetipski "crkva divno podnebesje, oltar častni brdo i dolina".

Te iskonske hrišćanske vrednosti imperativ su titule patrijarha koja je, svi znamo, starija od srednjeg veka. Nosili su je starozavetni oci Abraham, Izak i Jakov, poglavari dvanaest izraelskih plemena u predhrišćanskom periodu. Sada se, po pravilu, u tituli patrijarha prepoznaju poglavari pravoslavnih crkava, premda je nose i pojedini katolički visokodostojnici. Tako je i papa, između ostalog, patrijarh Zapada, a nadbiskup Venecije ima titulu patriarco di Venezia. I još da napomenem da u našoj Crkvi postoji realna demokratičnost. Jesam patrijarh, ali nemam prava ni ambicije da drugim episkopima nametnem neku odluku ili stav. Postoji čak mogućnost da patrijarh u Saboru bude nadglasan, i to se mora poštovati.

Koje su bile vaše emocije i duhovno stanje u trenutku kada je izbor pao na vas?

 

Prijatelji su mi rekli da postoji videosnimak neposredno nakon izbora na kojoj nekome kažem: "Bože, šta me snađe?". S jedne strane su pomešani oni osećaji kojima u takvim trenucima čovek ne vlada, makar ne potpuno: iznenađenje, zbunjenost, nedoumica, zapravo strah jesam li dostojan, mogu li ispuniti ono za što su me izabrali... Ali, brzo sam postao svestan važnosti činjenice da sam na glasanju dobio više od dve trećine mogućih glasova, a da je potom, pored dva imena koja bi bila dostojnija tog čina i položaja, izvučeno i pročitano moje ime, da me to obavezuje da se ne prepuštam emocijama. U tom smislu sam na najdublji mogući način shvatio Hristov poziv Petru: Želiš li mi pokazati najveću moguću ljubav, ti onda prihvati da budeš pastir stadu koje ti poveravam (Iv 21, 15-17).

U razgovoru koji smo za Obzor vodili lani rekli ste da se "Crkva često promatra kao zajednica koja ima piramidalnu strukturu" i da biste vi, kao vernik i kao crkveni pastir, voleli da ta piramidalna struktura bude okrenuta, da vi služite, a da vaši vernici umjesto vas daju odgovore u našim glasilima. Na koji ćete način sada, kada ste na njenom vrhu, poticati to okretanje piramide?

Izabran sam da budem prvi, ali sam potpuno svestan da ako hoću biti prvi, moram služiti svima, biti poslednji. To je zapoved jevanđelja. A hoću biti prvi i biću prvi samo ako me Hrist takvog prepozna. Biću prvi budem li instrument preko kojega će On delovati u svijetu. A neću biti od Hrista prepoznat ako ne služim drugima u ime Njegovo. Štaviše, i samo društvo danas postavlja takav zahtev. Nije li Martin Luter King rekao da je najvažnije životno pitanje u tome šta činimo za druge? Dakle, ja moram, ne na nekakav apstraktan, fantazerski način, nego na način na koji Crkva postoji u svetu, na način na koji je Crkva ustrojena i organizirana, kao njezin poglavar služiti narodu koji mi je poveren.

I zaista ću se truditi osnažiti i afirmisati glas naroda, mišljenja mladih o životu Crkve, njihovu ulogu, delovanje; zatim sudelovanje žena u svim aspektima života Crkve u kojima je to moguće. Želim se približiti i pomoći koliko god mogu svima koji su ugroženi, beskućnicima kojih, na žalost, kao i u svakom velegradu, ima puno na beogradskim ulicama. Ne smemo zaboraviti stare koji samuju u neboderima, nikoga ne smem zaboraviti. Neka Bog da zdravlja da mu služimo, da se molimo i da radimo jedni za druge. "Ora et labora, Deus adest sine mora" savršena je izreka koje se držim. ("Moli i radi, Bog pomaže odmah", nap. a.)

 

Tada smo razgovarali i o pandemiji kao izazovu, nakon čega su usledili i potresi. Kako se SPC, i vi kao njezin poglavar, nosite s velikim štetama, razorenim crkvenim zgradama i domovima mnogih vaših vernika?

Rekao sam odmah na Baniji, a i kada sam s nadbiskupom Bozanićem posetio katedralu i našu sabornu crkvu: prvo radimo, skupljamo novac i sve drugo što treba da osiguramo ljude koji su ostali bez krova nad glavom. Kada to obavimo, ili kada vidimo da posao odmiče, možemo krenuti s popravkom ili podizanjem novih hramova i crkvenih zgrada. Prvo smo se trudili osigurati privremeni smeštaj, ali sigurno je da građevinsku sezonu treba maksimalno iskoristiti da pre svih porodice s malom i školskom decom zimu dočekaju u novim ili popravljenim kućama. Istina je, imam sada i neke druge, različite obaveze, ali neću zaboraviti Baniju i moje Zagrepčane. Samo da Bog da i da prestanu potresi.

U svojoj nastupnoj besedi ukazali ste veliku pažnju, prijateljstvo i ljubav prema Hrvatskoj, nazvavši je svojom "drugom otadžbinom". Ja, a i mnogi drugi, to sam doživeo kao veliki iskorak nakon što je vaš prethodnik, patrijarh Irinej, u svojim poslanicama dosledno izbjegavao spominjanje Republike Hrvatske, nabrajajući samo pokrajine u kojima žive Srbi. Je li vam iko zamjerio zbog tih riječi?

Ne bi ostao ni jedan pravednik na svetu kada bismo ih predstavljali jednom izgovorenom ili čak neizgovorenom rečju ili rečenicom. Mogli ste se, na primjer, setiti i rečenice "Braća smo i samo braća" koju je govoreći o Hrvatima i Srbima izgovorio patrijarh Irinej. I mnoge, mnoge druge slične misli i reči na tu temu u istom duhu. Nije vaša vaga ispravna. Ne treba vam apotekarska nego neka obična vaga s pijace da biste tačnije odmerili reči patrijarha Irineja. Nebrojeno više je onih koje pozivaju na mir, saradnju, bratske odnose i slično, nego suprotno. Mene su prije kritikovali, čak i vređali, kada sam osuđivao paljenje hrvatske zastave i slične incidente. Sada mi niko nije ništa zamerio, ili možda nisam zapazio.

 

Patrijarhu Irineju jesu zamerili kada je u Dalmaciji govorio, veoma hrabro, neposredno, bez koncepta u ruci, bez teoloških finesa i zavrzlama o jedinstvu hrišćana, potrebi punog jedinstva, zajedničkog svedočenja, toplo iz srca. Zamerili su mu, ali on je o tome brinuo kao o lanjskom snegu. Kada su ga prijatelji pitali zašto je o tako važnoj temi kao što je jedinstvo Crkve govorio bez napisanog govora, rekao je: želio sam da vide da govorim iskreno! Da i ja budem iskren, i za mene je njegov govor u crkvi svete Stošije bio iznenađenje. Uvjeren sam da je u tome što meni niko ne upućuje zamerke kad govorim ono što mislim i zasluga blaženopočivajućeg patrijarha Irineja, ali i njegovih prethodnika Pavla i Germana.

Kada će se dogoditi izbor vašeg naslednika u Zagrebu i koja će biti vaša uloga u tom izboru? Imate li već svog favorita za to mesto?

Naravno da razmišljam o toj temi. Ali, pošto o njoj nisam dovoljno razgovarao s drugim vladikama, ne mogu vam dati precizniji odgovor. Uskoro će biti zasedanje Sabora kada može biti donesena odluka. Moglo bi se za naše sabore, odnosno sabornost kao princip života i upravljanja reći da nema apsolutizma onog koji je na vrhu, a nije ni demokratija savremenog tipa, čije elemente sadrži; glasanje i slično. Prvi u Saboru ne može učiniti ništa bez ostalih, ali ni ostali bez prvog. Najčešće se odluke donose konsenzusom.

Imate li kao patrijarh u Beogradu slobodu kretanja kakvu ste imali u Zagrebu gde smo vas redovno mogli sresti na ulici, u pozorištu, knjižari...

 

Postoje pisana pravila, a još je više nepisanih. Patrijarh Irinej se pokorio i prilagodio toj disciplini, etiketi i protokolu. Pokojni, pak, patrijarh Pavle, koga se svi sećamo, uglavnom se držao pisanih. Onih drugih nije, i to do te mere da je kao poglavar Crkve s više miliona vernika sam išao tramvajem gradom, a službeni automobil koristio samo kada nije bilo drugog rešenja. Sam je uobičavao da kaže: "Smirenost je majka svih evanđeoskih vrlina jer se Bog gordima protivi, a smirenima daje blagoslov." Tako i ja nameravam poštovati pisana pravila. Ako patrijarha Pavla ne mogu dostići po vrlinama: pobožnosti, mudrosti, asketizmu, smirenosti, makar mogu po tome da slobodno hodam gradom. Sigurno je da na različite kulturne i slične događaje ne mogu ići koliko u Zagrebu, ali ne nameravam baš sve propustiti.

Decidirano ste izjavili da se nećete baviti politikom. Međutim, nisu li kosovsko, crnogorsko pa i makedonsko pitanje u kontekstu SPC-a upravo izrazito politička, mnogo više nego duhovna pitanja?

Vaše je pitanje zapravo prijateljski šlagvort. Istina je, ne jednom sam rekao da se neću baviti politikom, ali tu mislim na stranačku politiku. Neću nikada, javno, dati prednost nekoj političkoj stranci u odnosu na neku drugu, pre svega zato što su vjernici Srpske crkve članovi gotovo svih stranaka u Srbiji, Srpskoj, Crnoj Gori itd. Toga bi se trebali držati svi sveštenici. Ali, ono što kao i svaki zoon politikon, političko biće, društveno biće, homo politicus treba činiti, ne može se uskratiti patrijarhu, kao ni bilo kojem svešteniku. Naprotiv. Veliki oci Crkve, poput Jovana Zlatoustog, odgovorno su prihvatili Pavlovu misao o vladaru kao Božjem saradniku. No, još je Sokrat rekao "ne brine me drveće u šumi, nego ljudi na agori". Oprostićemo mu nepoznavanje ekološkog problema, ali briga o ljudima na agori suština je politike. Na primer, danas se na mojoj agori, na svetoj liturgiji u crkvi okupilo dosta vernika. Nekolicina onih koje poznajem lično, pripadaju zaista različitim političkim, ideološkim i drugim orijentacijama.

Ali, i oni, odnosno mi toliko različiti, okupljeni na molitvi rečima "Gore imajmo srca", jesmo jedno političko telo, par exellence. Čak mogu reći da nas je euharistija okupila u jedinstveno političko telo. Razumljivo je da, kao takvi, imamo određene zajedničke političke interese: da se slobodno molimo, da ispovedamo javno svoju veru, da ne budemo predmet diskriminacije, da negujemo autentičnu kulturu koja se ne ograničava samo na hram. U tom smislu i kosovsko i crnogorsko i makedonsko pitanje su u isto vreme duhovna i politička pitanja. Spomenuću paradigmatični događaj iz 2004. godine. Mladić se popeo na crkvu u Podujevu i lomi krst, dok ga hiljade sunarodnika podstiču uzvicima i aplaudiraju mu.

Tu je na delu potpuno poništavanje prava verujućih hrišćana: izgon vernika uz zaposedanje njihovih kuća i imanja, uništavanje hramova i svih obeležja hrišćanske kulture - kulturocid. Ako nije nekome ta scena uverljiva, neka je zamisli negde na istoku, u Siriji npr., gde su islamisti palili i katoličke crkve. Ili, na primer u Crnoj Gori gdje je partija koja je na vlasti bila od 1945. godine nameravala potezom pera, tzv. Zakonom o slobodi veroispovijesti (sic!), Srpskoj crkvi oduzeti imovinu sticanu vekovima. Pitanje Crkve u Makedoniji složenije je za novinsku elaboraciju, prvenstveno je duhovno i crkveno, a političari, komunisti pretvorili su ga u političko, tačnije antipolitičko.

Ko hoće može mi verovati na riječ, a ko ne veruje, danas ga neću uveravati. Dakle, obaveza svakog čoveka je da se brine o drugim ljudima (i o šumi, da ne budemo ekološki neprosvećeni kao Sokrat), a obveza patrijarhova je tim veća kada su ugrožena politička prava vernika.

Zbog principa autokefalnosti i samog njenog imena, mnogi SPC shvaćaju kao "nacionalnu crkvu". Je li to baš tako?

Od prvog veka Hristove ere do našeg doba Crkva svoju misiju provodi u konkretnom političkom prostoru, u konkretnim socijalnim i političkim okolnostima. Od Pax Romana do Pax Americana, da se našalim s onim s čime se ne šali. Crkva se u svetu ne pojavljuje u nedefinisanim teritorijima, ne obraća se hipotetičkim ličnostima. Ko ne razume princip autokefalnosti crkava, pomalo podseća na one koji su rekli da su se apostoli nakitili vina kada su na Pedesetnicu govorili na različitim jezicima. Crkva od silaska Svetog Duha na apostole vrši misiju konkretnim narodima na njihovim jezicima. Na tim jezicima se, na evanđelju, na riječi Hristovoj, razvijaju lokalne, narodne kulture. Crkva evanđeljem i euharistijom preobražava narode, kroz to preobražavanje, sazrevanje, stvaranje autentične kulture koja se razlikuje od drugih kultura, stvorile su se i savremene nacije, na istoku, kao i na zapadu hrišćanskog sveta. Stalno pamtim primer velikog rimokatoličkog sveštenika i misionara Justina Ukponga koji je među afričkim narodima uspeo zaživeti Jevanđelje Hristovo.

Dakle, i nacije i države postoje da bi ljudi živeli u poretku koji omogućava da ono što je najbolje prinose Bogu, da budu sveštenici svega stvorenog, da spasavaju sebe i tvorevinu. Na tom principu konstituisane su i autokefalne ili autonomne pravoslavne crkve. Naravno da je pogrešno poistovećivati autokefalnu Crkvu s nacionalnom Crkvom, pogotovo s nacionalizmom. Štaviše, Crkva je još u 19. veku, u doba ustanaka protiv osmanske okupacije na Balkanu, osudila pojave stapanja nacionalizma i vere, tzv. etnofiletizam koji se javljao u Bugarskoj. Takve pojave nisu pravoslavna ekskluzivnost. Crkva je univerzalna, katoličanska, saborna, sveobuhvatna. U njoj ima mesta i realno se u njoj nalaze svi narodi. Liturgija u Zagrebu, na primer, prava je slika Crkve u kojoj nema ni Grka ni Jevreja, ni Srba ni Hrvata ni Roma, ni crnca ni belaca, nego su svi jedno u Hristu Isusu. Što se tiče naše Srpske pravoslavne crkve, tako je u svakom malo većem gradu. Svuda ima i pripadnika drugih naroda.

Koja je vaša poruka pravoslavnim vernicima u Crnoj Gori koji se osećaju i izjašnjavaju kao pripadnici crnogorske nacije? Je li ona za vas upitna i koji je vaš pogled na problematične odnose SPC-a i države Crne Gore?

Bilo čije slobodno, bez prisile izjašnjavanje o bilo čemu, bilo kojoj socijalnoj karakteristici, uključujući i nacionalnu pripadnost, ne može biti upitno ni za koga. Pogotovo ne sme biti upitno za verujuće ljude. U odbrani prava Crkve na vlastitu imovinu sudelovali su svi vernici Srpske pravoslavne crkve, ne samo Srbi, nego i oni koji se izjašnjavaju da su Crnogorci, ali i braća rimokatolici, Hrvati. Rekli su mi da je bilo u litijama, molitvenim šetnjama i okupljanjima i muslimana koji ne pristaju na nepravdu prema sugrađanima vernicima Srpske crkve. Dakle, svi su dobrodošli. Što se tiče odnosa naše Crkve s državnim vlastima, mi ćemo nastojati da i tamo sarađujemo po evropskom načelu kooperativne odvojenosti.

Očekujem da ću uskoro posetiti Podgoricu i bratsku Crnu Goru. Radujem se susretu s našim narodom, s vladikama. Posebno sam zadovoljan što ću zajedno s premijerom, profesorom Krivokapićem potpisati Temeljni ugovor o međusobnim odnosima Srpske pravoslavne crkve i države Crne Gore. Zakon o slobodi veroispovijesti, kojim je kulminirala problematičnost koju spominjete, u najvažnijim tačkama je izmenjen, tako da na javnoj sceni, pogotovo kod onih s kojima sam kontaktirao, ne postoji razlog da Crkva i država ne sarađuju na dobro svih, bez obzira na to kako se izjašnjavaju. Da otklonim još jednu lažnu dilemu koja se nameće: Srpska crkva nema nikakav problem s postojanjem bilo koje države, naravno, ako se poštuju prava njenih vernika, posebno kada ti vernici čine većinu stanovnika, kao što je to slučaj u Crnoj Gori.

Nakon vašeg prvog službenog susreta kao patrijarha s predsednikom Vučićem sledila je konferencija za novinare na kojoj ste vi, takav je barem bio moj utisak, stavljeni u ulogu statista, a vašem su prethodniku mnogi i unutar SPC-a predbacivali preveliku bliskost s vlašću. Kako vi gledate na te odnose?

U pojedinim razdobljima povesti Srbije i Crne Gore, Srpska crkva jeste igrala ključnu ulogu, od osnivača do čuvara državne svesti, kroz svojevrsne etnarhije bila je supstitut države kada je nije bilo, kada su drugi vladali našim zemljama. Sve to je deo povesti kojom se ponosimo. Rekao sam kakav želim da bude odnos Crkve i države u Crnoj Gori. To je univerzalni princip i za Srbiju, Srpsku, odnosno Bosnu i Hercegovinu, Hrvatsku, bilo gdje. Princip sekularne države, to jest princip odvojenosti Crkve i države za mene je najbolji mogući. Svako treba da radi na svom polju, ali isto tako je važno da sarađujemo u svemu gde ima mogućnosti i potrebe za dobro svih: Crkve, države, građana. Što su bliži i bolji odnosi Crkve i države, uključujući patrijarha i predsednika ili kralja, a zasnovani su na demokratskim principima i procedurama, na punom poštovanju slobode svih, to bolje za sve.

Od svojih prijatelja redovno tražite da vam otvoreno kažu kada im se ne svide neki vaši postupci ili riječi. Jedan od njih, Svetislav Basara, to redovno čini javno, u svojim kolumnama, uglavnom na temu vaših izjava o Kosovu. I nije jedini koji tvrdi da bi za Srbiju, Srbe, pa tako i za SPC, bolje i zdravije bilo prihvatiti politički realitet nezavisnosti Kosova. Molim vas da u tom kontekstu pojasnite vašu usporedbu kosovskog i Novog zaveta i izjavu da bez Kosova nema budućnosti za srpski narod. Može li i smije li hrišćanska duhovnost biti uslovljena bilo kakvim političkim granicama?

Već smo govorili o misiji i angažovanju Crkve u konkretnim političkim, socijalnim prostorima omeđenim granicama. Pitamo sve, i spomenute prijatelje koje poštujemo, pitamo uvek i ponovo i sebe, ko može jednostavno zanemariti, zažmuriti pred činjenicom da su ljudi, hrišćani, Srbi u 21. veku proterani iz svojih kuća, njih više od 200 hiljada, sa svojih njiva, da je posle 2000. godine uništeno, devastirano četrdeset crkava na Kosovu i Metohiji. Prošli mesec bilo je nekoliko napada na hramove. Hipotetički, kada bi se dogodilo ono što se neće dogoditi nikada, da Crkva prizna na nasilju stvorenu lažnu državu, bi li nasilje prestalo ili bi se pojačalo? Duhovnost koja se razvija ili manifestuje nesputana državnim granicama neka je vrsta socijalne utopije. Duhovost kao kompleksan fenomen: verski, psihološki, socijalni, umetnički, kulturni, vezan je za realitete života. Zavet, pak, u našem slučaju kosovski zavet, nije magijska ili mitska kategorija, nego duhovna, pripada duhovnosti o kojoj govorimo. Reči savremenog pjesnika: „Ja ne odlučujem da li ću ići u bitku po tome kolika je sila koja mi preti, nego po tome koliku svetinju branim!", pokazuju nam da je kosovski zavet izraz Novog zaveta, žrtvovanje desetina hiljada srpskih vitezova u kosovskom boju, u svemu po ugledu na žrtvu protomučenika Hrista za život bližnjih i za život u večnosti. Kosovski zavet izraz je vernosti srpskog naroda Hristu, izraz potpune vere u uskrsnuće.

U nedavnom razgovoru za HRT spomenuli ste "problematična mesta" u pismima, do sada nepoznatima javnosti, koja je Stepinac 1941. pisao papi Piju XII. Član katoličko-pravoslavne hrvatsko-srpske komisije o Stepincu, hrvatski istoričar Jure Krišto indirektno vam je prebacio kršenje dogovora o neiznošenju u javnost dokumenata, istodobno potvrdivši autentičnost tih pisama, a postulator kauze Stepinčeve kanonizacije Juraj Batelja izjavio je da u tim pismima ne vidi baš ništa sporno. Koji je vaš komentar na to?

Nije mi bila namera, a čini mi se, za razliku od nekih drugih, i da nisam prekršio dogovor o neiznošenju dokumenata u javnost. Znam da naša strana ne bi imala problem kad bismo se dogovorili drugačije. Nisam citirao ni reč iz pisama, a i da jesam, ne bih prekršio nikakve dogovore. Svima je poznato da vatikanski arhivi vezani za razdoblje kojim smo se u radu komisije bavili više nisu pod embargom i da su dostupni svima. Dozvolićete, međutim, da baš kao što uvaženi gospodin postulator ima pravo da ne vidi ništa problematično u spomenutim pismima, i ja, i to ne kao episkop ili sveštenik, čak ni kao hrišćanin, nego kao najobičniji čovek imam pravo, u najmanju ruku, zamisliti se nad rečenicom koja hvali hrišćansku veru Pavelića gotovo kao veru apostolskih razmera, ili nad rečenicom koja kaže da treba biti oprezan pri prevođenju pravoslavnih u katolike, jer u mnoštvu onih koji prelaze iz pravoslavne u katoličku veru ima i poneko tko to čini iz interesa, kao da je tobože riječ o dobrovoljnoj, slobodnoj promeni vjere pokrenutoj oduševljenjem.

Ili, da mi je problem rečenica koja govori o tome koliko je vremena potrebno da pravoslavni Srbi budu likvidirani... Pritom, jasno sam rekao, i to i ovdje ponavljam, da sam svestan da su okolnosti u kojima je Stepinac živeo i djelovao bile više nego teške i komplikovane, da mu nije bilo nimalo jednostavno i lako. To što ja mislim, naravno, ne obavezuje nikoga, ali dozvolićete da, ako dajemo pravo svakome da ima svoj stav, i ja, kad mi je već ovakvo pitanje postavljeno, imam pravo i dužnost izneti svoje mišljenje. Ako je, pak, nekome problem to što ja imam problema s iskazima u pismu o kojem je reč, mogu samo reći da mi je zaista žao.

Na kraju vam rečima "Hristos voskrese!" želim sretan Uskrs koji je ove godine po julijanskom kalendaru ponovo bio gotovo mesec dana kasnije nego po gregorijanskom. Jesu li razlike u kalendaru uopšte teološko i versko pitanje, ili samo tradicija koju mnogi poistovećuju sa samim sadržajem vere?

Neke pravoslavne crkve prihvatile su novi, gregorijanski kalendar, ali u njima su naknadno počele rasprave, pa i sukobi u vezi s tim. To nije bogoslovno pitanje, a nije ni suštinsko. Tu ste u pravu. Čestitka jednog uglednog rimokatolika pravoslavnom patrijarhu putem renomiranog dnevnog lista pravi je način zbližavanja hrišćana. Srdačno vam zahvaljujem, pozdravljam još jedanput sve pravoslavne vernike čitatelje vašeg lista. Njima pre svih, ali i svim ljudima koji u Hristovu usrksnuću vide nadu u životu zemaljskom i veru u život večni i beskonačni, želim da s takvom verom obe ruke pruže Uskrslom Gospodu, a On će ih prihvatiti kao što je prihvatio ruke Adama i Eve onoga dana kada se istorija razdvojila na dva dela, najznačajnijeg dana u povesti sveta."

Izvor: espreso.co.rs

Komentari

Za objavu komentara morate biti prijavljeni.

Jeste li uživali u ovom članku? Budite informisani pridružujući se našem biltenu!

Povezano
Autor: