JURE JE BIO HRVAT KOJI JE BRUTALNO UBIJAO SRBE: Njegovi ljudi su unakažavali ljude, JEDNOM DETETU JE LOBANJA BILA PRAZNA (FOTO)




PODRŽI NAS I LAJKUJ NAS NA FACEBOOK-U

Bio je osnivač i komandant ustaške jedinice "Crna legija"

Na današnji dan 1942. godine umro je od posledica ranjavanja Jure Francetić, hrvatski vojnik i političar, ustaša, odgovoran za pokolj i progon Srba i Jevreja i komandant ustaške brigade Crna legija - a kasnije i komandant svih jedinica ustaške vojske u Bosni i Hercegovini.

Ko je bio Jure Francetić?

 

Rođen je 1912. godine u Prozoru kraj Otočca, u zaseoku Vivoze.

Početkom tridesetih zbog kritika na račun jugoslavenskog režima pobegao i u emigraciju, tamo će se brzo priključiti ustaškom pokretu. Pred početak rata vratio se u Zagreb i tu nastavio sa ustaškom propagandom, ali se nakratko krajem 1940. godine sklonio u nacističku Nemačku, opet zbog straha od vlasti. Nakon proglašenja NDH vraća se u domovinu, a Pavelić ga uskoro imenuje poverenikom za Bosnu. U jesen 1941. godine osniva Crnu legiju, a zdušno je potom radio na sprovođenju rasnih zakona i deportaciji brojnih Srba i Jevreja, ali i Hrvata komunista.

U proleće i leto 1942. godine njegove jedinice učestvovale su u brojnim vojnim akcijama u Bosni, a koje će rezultirati izlaskom na Drinu. Francetić je tu imao vojnog uspeha, ali većinu borbi vodio je protiv slabo naoružanih partizana. Pobornici lika i dela ustaškog zapovednika često će se pozivati na neke njegove navodne izjave o tome kako ne sme ubijati Srbe (iako je kao poverenik za BiH učestvovao u hapšenjima i transportu. Međutim, sami Nemci imali su zamerke na njegov rad, tvrdili su da njegove jedinice rade brojne pokolje nad srpskim stanovništvom.

Njegovi ljudi unakažavali su ljude, pa i decu.

U tom periodu ustaške snage i Crna legija napravili su nekoliko gnusnih zločina. U selu Gornji Malovan ubijeno je 70 seljaka, a izrazito gnusan zločin napravljen je u selu Urije. Milovan Đilas bio je jedan od partizana koji su u selo Urije stigli krajem jula (ustaše su napravile pokolj 17. jula). Za ove zločine tereti se Juru Francetića.

„Išao sam običnim seoskim putem i bilo je obično letno jutro, nešto vedrije zbog kišice koja je preko noći rosila. Bilo mi je teško i hteo sam zaplakati, jer mi iz pameti nisu izlazili divni drugovi koji su izginuli u jučerašnjem okršaju s ustašama, tu, negde preda mnom, na bujnim njivama i livadama. Ali ono što sam video toga jutra, a o čemu sam toliko puta čitao, slušao, i što sam verovao, tako me je zapanjilo svojim užasom, da je zbrisalo svaki bol za milim drugovima… da, ipak je sve to izgledalo drukčije nego kada se čita“, sećao se Milovan Đilas ulaska u selo Urije krajem jula 1942. godine. Njegova je sećanja objavio i Vladimir Dedijer u prvoj knjizi svog Ratnog dnevnika.

„Najpre smo kraj puta, pod širokom krošnjom ogromne kruške, naišli na dva seljaka. Ležali su na travi, u hladu, u onakvom istom hladu u kakvom se odmaraju seoski kosači. Ubijeni su u potiljak, kuršumi su izišli ispod desnog uha i otvorili ogromne rane, tako velike da je iz njih iscurio mozak, tu kraj njih, na ledinu. Tu je ubijeno još šest seljaka. Tragovi krvi, crni, masni na travi vlažnoj od rose, mučni bejeg poslednjeg daha šest težačkih života. Ali tih šest seljaka sklonio je neko od onih malo preživelih.

Pošli smo dalje putem, s obe strane živice od leskovog žbunja i paprati i, najednom, na sred puta, ne sećam se tačno broja, deset, dvanaest leševa. Čini mi se, svega dva sredovječna čovjeka. Ostalo žene, devojke, dečaci, deca. Na tri, četiri koraka od ove gomile krvi i mesa – kolevka prazna, bez pelena, bez deteta, sa slamom uvoštanom od dečje mokraće. Ova slama u kolevci je delovala tako da se činilo kao da je još topla od dečjeg tela. Dete je ležalo u gomili leševa. Ali glava je bila zdrobljena, bez poklopca, bez kapi krvi u šupljoj lubanji. Mozak – da li tog deteta? – upravo malo guste bijele kaše ležalo je pored glave, s komadima mesa. Čime je ubijeno ovo dete. Možda kuršumom, možda kundakom, možda kamenom, a možda je klincima potkovanoj ustaškoj čizmi bila dovoljno meka glava odojčeta? Dete je ležalo na levoj strani, ali lica okrenuta nebu, ručica skupljenih uza se, grudni koš bio je zdrobljen i ispod prljave košuljice, vrlo malo krvave, virio je naduven trbuščić. Sitno srdito dečje lice bez lobanje. jete je bilo žensko i jednog dana, možda jednog ovakvog lijepog dana, i mnogih ovakvih dana bogatih suncem i zelenilom, s vedrim bojama na nebu, na zemlji, njivama, livadama i šumama, trebalo je da se poraduje svemu tome, životu, sreći, ljubavi, mladosti, ljudima oko sebe…

… I ostali leševi bili su unakaženi. Lice jednog desetgodišnjaka bilo je ranjavo po čelu i jagodicama od uboda. Neki dečak, isto tako prazne lobanje, kao kod onog deteta, ležao je zgrčen oko žbunja kraj puta, prikupljenih bosih nogu i tankih mršavih ruku. Da dečak nije bio tako unakažen, reklo bi se da je zaspao tu u hladu…

Pred kraj 1942. godine Francetić je inače pozvan u Liku. Trebao je da tamo preuzme zapovedanje nad tamošnjim ustaškim i jedinicama. Išao je avionom koji se srušio se kod sela Močinje kod Slunja. Taj teritoriju su kontrolirali partizani, a Francetića su se prvo dokopali seljaci koji su ga brutalno pretukli. Partizani su ga pokušali da ga spasu jer im je trebao za razmenu, ali njegove rane bile su preteške.

Umro je 27. decembra 1942. u partizanskoj bolnici. Imao je trideset godina, iako na fotografijama njegovo ispijeno lice izgleda znatno starije.

Vest o njegovoj smrti objavljena je tek tri meseca kasnije.

Kurir.rs / S. T.





Jeste li uživali u ovom članku? Budite informisani pridružujući se našem biltenu!

Komentari

Za objavu komentara morate biti prijavljeni.

Povezano