О СЛАВСКИМ ОБИЧАЈИМА РОМАНИЈСКОГ КРАЈА




PODRŽI NAS I LAJKUJ NAS NA FACEBOOK-U

Захваљујући Светом Сави, Светом Кнезу Лазару и осталим нашим великанима који су заслужни за формирање српског идентитета, данас је скоро незамисливо бити Србин а не бити православац. О томе свједоче и честе тврдње да су Руси или Грци „српске вјере“, иако су они, као и ми, заправо православне вјере. Међутим, то не значи да српско православље није специфично. Чак се и у теолошкој науци српско православље често назива „светосавље“. Наше светосавље је, између осталог, карактеристично и по томе што су Срби једини православни народ са обичајем који се назива крсна слава. Око праксе крсне славе развили су се бројни обичаји који се разликују од краја до краја: „Сто села, сто обичаја.“ Овде ћемо покушати објаснити не све, већ неколико најбитнијих аспеката крсне славе у романијском крају.

Откуд Србима крсна слава?

Проблемом поријекла крсне славе бавили су се многи научници. Сви они су предложили теорије о њеним древним почецима, мада до данас није постигнут консензус о том питању. Једна група научника, међу којима је био најистакнутији наш велики Веселин Чајкановић, тврдила је да крсна слава потиче из старе српске религије, тј. из времена прије него што су Срби постали хришћани. По тој теорији, Срби су у старини празновали своје преминуле претке, а међу њима и најстаријег или врховног претка, породичног заштитника. Срби наводно нису могли да се одрекну овог обичаја, па су хришћански мисионари направили компромис у виду замјене: умјесто претка, славиће се један светитељ који ће бити породични заштитник и који ће се пред Богом молити за спасење душа породичних предака. Тако је култ предака добио смисао у Цркви.

Једна друга теорија, која је у народу познатија и прихваћенија, јесте она по којој су Срби узимали за породичног заштитника оног светитеља на чији су се празник крстили. Уколико би, нпр. једна породица прихватила православље и била крштена на празник Светог Ђорђа, њихова крсна слава постајао је Ђурђевдан.

Постоји још једна теорија која се може пронаћи код појединих црквених писаца. По њој, породична крсна слава је „породична Евхаристија“ или „породична Литургија“. Наиме, у вријеме турског ропства је редовно служење Литургије било прекинуто, број свештеника је опао, а бројни крајеви су били срећни ако их свештеник посјети свега неколико пута годишње да обави неопходне обреде (крштења, вјенчања, сахране, итд). Том приликом би он служио и Литургију. Пошто је српски народ увијек везивао свој идентитет за Цркву и Литургију, обичај крсне славе (који је постојао и прије турског ропства и који је служен „у спомен светому“, или се развио их црквених слава) попримио је неке литургијске особине. Тако би, нпр. крсни хљеб и вино којим се он залива приликом ломљења били народна имитација причешћа: литургијског хљеба и вина. Славарица и славске здравице су народне верзије молитава које свештеник изговара током литургијске службе, итд.

Веома је тешко доказати да је само једна од ових теорија тачна. Људи често прихватају ону која им се из личних разлога више допада. Међутим, вјероватно је да су све оне тачне и да је данашња крсна слава комбинација неких елемената старе српске религије, да је избор светитеља зависио од дана крштења и да је стари славски обичај попримио литургијске особине током турског ропства. Најбитнији славски обичаји свједоче да је четврта теорија, као комбинација претходно описаних, најприхватљивија.

Крсни хљеб (крсни колач)

Слава се не може замислити без крсног колача који заузима централно мјесто у славском обреду. Читава процедура везана за крсни колач, од његовог доношења до ломљења, препуна је симболике. Домаћинов наводни одлазак у даљину да донесе крсни колач, а затим и његов повратак, представљају доношење благослова у породични дом. Чак је и у раном хришћанству, давно прије покрштавања Срба и док је сваки град имао свог владику (епископа), постојао обичај да се дио часних дарова (причешћа) доноси из града, гдје је служио епископ, у сеоске цркве. Наравно, процес одласка по крсни колач и његовог доношења вјероватно није копија овог старог хришћанског обичаја, али је логика иста. Домаћин радује породицу и присутне госте хљебом као најважнијим даром земље и човјековог рада, након чега се приступа његовом ломљењу и раздавању. Све молитве и благослови који се том приликом изговарају одјек су црквених молитава, укључујући и славарицу.

У романијском крају, домаћин врши ломљење колача са „долибашом“. У зависности од обичаја, колач окреће сам долибаша или долибаша са домаћином, мада је, уколико имамо у виду црквени обичај, боље да у окретању учествују сви присутни, додиривањем колача или стављањем руку на рамена оних који учествују у окретању. Тако се остварује славско јединство свих окупљених. Након тога, долибаша и домаћин ломе колач. У неким крајевима, домаћин носи колач у храм и ту га ломи са свештеником. То не значи да је романијски обичај погрешан и да нема везе са Црквом; веза са Црквом се остварује освећењем славског жита или кољива у храму, док породица обавља ломљење крсног колача у кући, што је вјероватно одраз историјских околности у којима се романијски обичај развијао. Ломљење колача је пропраћено помињањем 318 богоносних отаца, а то су светитељи који су били окупљени на Првом васељенском сабору 325. године. Заливањем преломљеног хљеба вином (боље него ракијом) директно упућује на Литургију, тј. на причешће, у којем су хљеб и вино Тијело и Крв Господа Исуса Христа. Тако се види да славски обред заиста има везе са Литургијом.

Славско жито (кољиво)

Обичаји понекад могу бити и погрешни. У том случају, боље их је исправити него слијепо чинити оно што Црква не препоручује, без обзира на то шта је чинио нечији ђед, пранђед, чукунђед, итд. Неколико таквих погрешних пракси везано је управо за славско жито или кољиво, а овде ћемо покушати да их објаснимо.

На првом мјесту, славско жито увијек мора бити освећено у храму. То је минимум, предуслов за повезаност славе са црквеним животом, јер без тога се она претвара у нецрквени обред. Некада је честа погрешна пракса, данас претежно искоријењена, била да се у храм на освећење умјесто жита доносе комадићи хљеба или чак кифла. Разлог из ког је ова пракса погрешна уводи у следећи проблем: кувано жито, а не скувани хљеб, увијек је саставни дио обреда за преминуле. Управо је због тога, тј. због помињања преминулих чланова породице (сјетимо се Чајкановићеве теорије о слави као хришћанској верзији старосрпског култа предака), на освећење жита потребно носити читуљу. Свештеник приликом освећења жита чита имена преминулих.

На Романији се често дешава препирка о питању да ли се слава слави или „подиже“ за живе или за мртве. Иако је црквено правило сасвим јасно, потребно га је објаснити. Најједноставније би било рећи да постоји разлика између оних „који подижу“ и оних „за које се подиже“ слава. Тако бисмо дошли да закључка да славу подижу живи за преминуле, али се често чује аргумент: „Ја подижем славу за здравље своје породице а не за мртве.“ Међутим, то је погрешно размишљање. Славу дефинитивно прослављају живи, али је кувано жито (кољиво) увијек за преминуле. То што се помињу покојници не значи да се игноришу живи или да Бог неће благословити живе ако се моле за мртве. Породицу је потребно посматрати као цјелину: пошто су у Богу сви живи, онда су и породични преци, од којих смо наслиједили славу, и даље живи у Богу. Молитва за њих, на неки начин, чини да и они учествују у слави. Ако се одричемо наших покојних, зашто бисмо се уопште држали обичаја који су нам од њих остали? На крају крајева, освећење славског жита обевазно подразумијева помињање покојника, тако да је препирка о прослављању за живе или за мртве бесмислена. Може се рећи да је тачно и једно и друго: славу прослављају живи (што је логично), али у њој посредством кољива и здравица „учествују“ и преминули. Проблем здравица (да ли се наздравља за живе или за мртве) ни на који начин не утиче на чињеницу да је жито увијек за преминуле. Постоји и компромис: неке породице уочи славе помињу покојнике, а на сам дан славе наздрављају за живе. То није погрешно.

Славска трпеза

Црква никада није одредила која јела морају да се нађу на славској трпези. То је чисто народна пракса. Једино на чему Црква инсистира јесу: хљеб, вино, славско жито, свијећа и икона. Уз то се могу додати кандило и све што је потребно за кађење. Печење, сарма, пита, кешке и десет врста колача су, како рекосмо, народна пракса. Исто важи и за дарове које доносе гости: то је народна иновација. Она није погрешна, али треба имати свијест да је слава нешто свето и да према светињи морамо бити пристојни. Тако је, нпр. пристојније на дар донијети јабуку или чоколаду него дуван.

Ако Црква не инсистира на изобиљу, то не значи да је богата трпеза погрешна. Сасвим је пристојно и прикладно почастити госте и прославити „како доликује“. Оно што Црква не препоручује, међутим, јесте вријеђање славе и светитеља неумјереношћу у јелу и пићу јер је то гријех. Иако то славски обичаји у неким крајевима подразумијевају, ипак није пристојно напијати се за славском трпезом. Сви смо свјесни да је то тешко искоријенити, али устаљена погрешна пракса никада не може постати правилна.

 

Једна битна ствар везана за славску трпезу недостаје нашем славском обичају, а за њу се зна да је постојала откако су Срби примили православље. Ријеч је о храњењу сиромаха. Познато је да су богати српски домаћини у старини водили рачуна о томе, али су дуге године ропства под Турцима и сиромаштво узроковали да овај лијепи и истински хришћански обичај нестане. Свакако би било добро да га обновимо. Пошто данас нема у сваком мјесту гомиле сиромаха који траже храну од богатих домаћина, поменути обичај се може обновити на други начин. Било би, нпр. сасвим прикладно даривати храну или било какав поклон некоме ко је егзистенцијално угрожен, или чак дати нешто новца у добротворне сврхе (не недостаје позива за овакве донације на друштвеним мрежама, нарочито за дјецу). То је Богу сигурно милије од преједања и напијања под иконом и прислуженим кандилом. Тако бисмо истински угодили и Богу и светитељу ког славимо, а истовремено бисмо од наших старих примили оно што ваља, не замарајући се бесмисленим препиркама о прослављању за живе или за мртве.





Jeste li uživali u ovom članku? Budite informisani pridružujući se našem biltenu!

Komentari

Za objavu komentara morate biti prijavljeni.

Povezano