О „СРПСКОЈ МИТОМАНИЈИ“: ШТА ЈЕ МИТ И ЗАШТО ГА СЕ НЕ МОЖЕМО ОДРЕЋИ




PODRŽI NAS I LAJKUJ NAS NA FACEBOOK-U

„Најефикаснији начин уништавања народа јесте порицање и разарање његовог разумијевања сопствене историје“, тврдио је велики енглески писац Џорџ Орвел. Управо је порицање и разарање српског историјског саморазумијевања метод који најчешће користе медији и пропагандисти екстремно лијевог усмјерења. Ту првенствено имамо на уму често употребљавану фразу „српска митоманија“, усмјерену против косовског мита и светосавске традиције српског народа – наводних извора српског национализма и шовинизма у односу са другим етничким групама наших простора.

Пажљивији посматрач, међутим, примјетиће у свему томе једну примарно терминолошку и семантичку грешку. Основни проблем састоји се у потпуно погрешном и, за религиолошку и теолошку науку, одавно превазиђеном схватању мита. Њемачка деветнаестовјековна школа историје религија (Religionsgeschichtliche Schule) третирала је мит као наивни производ примитивних култура и народа, сасвим неистините и фантастичне приче којима је интелектуално неразвијени човјек настојао да објасни мистериозни свијет у ком живи. Такви су, нпр. били сви митови о настанку или стварању свијета, о великом потопу, феноменима рађања и умирања, итд. У најбољу руку, како су сматрали њемачки историчари религија, митови су садржали једноставне моралне поуке: титана Хрона је стигла казна због прождирања сопствене дјеце, што значи да људождерство није добро.

Уколико се овакво схватање мита употријеби у тумачењу српског косовског и светосавског предања, који заиста јесу митови, онда ће цјелокупно српско саморазумијевање бити екстремно деградирано. Темељи нашег историјског националног идентитета испостављају се не само као лажи, већ и као примитивни наративи којих се у 21. вијеку не може држати ниједан рационално мислећи човјек. Закључак је двострук: 1) Срби су примитиван народ и 2) једини излаз из тог примитивног стања јесте одрицање од наших нормативних митова. „Просвећени“ и „модерни“ Срби, често највећи критичари сопствене традиције, служе се оваквим резоновањем да би обезвриједили сваку манифестацију нашег историјског бића: од прославе Дана Републике Српске и подизања споменика родоначалнику Стефану Немањи (Светом Симеону Мироточивом), до толико елементарних ствари као што су писање ћирилицом и поштовање Српске Православне Цркве. Њихова логика се, на први поглед, заиста чини оправданом: ако је у темељу нашег идентитета нека лажна и примитивна прича, онда све што је пројектовано из те приче мора бити симптом неке наводне српске колективне неурозе.

Међутим, како нагласисмо на почетку, овакво схватање мита, карактеристично за њемачку школу историје религија 19. вијека, одавно је превазиђено. Након што је њемачки протестантски теолог Рудолф Бултман, прихватајући дефиницију мита као лажне приче, покушао да избаци из текста Библије све митове, односно приче о чудесним догађајима (укључујући и Христово васкрсење), бројни европски мислиоци упутили су оштру критику и Бултману и школи историје религија. Суштина њихових посебних критика је идентична: мит није лажна прича. Захваљујући ауторима као што су Паул Тилих, Ернст Касирер, Карл Јунг, Мирча Елијаде и остали (које критичари „српске митоманије“ очигледно никада нису читали), у европској науци је расвијетљено изворно, истинско схватање мита као свете приповијести о ономе што се десило in illo tempore (у вријеме оно), тј. у светом времену почетака, када је све оно што данас јесмо и што чинимо добило смисао и чија је вриједност запечаћена кроз вијекове. Да ли се нешто заиста десило или не – то је од другостепене важности. Профана, овосвјетска историја је само повод за изградњу мита, свете приповијести која има не просто моралну, већ примарно духовну вриједност.

Погледајмо косовски мит, који је вјероватно најважнији за конструкцију српског националног бића. Косовски бој се заиста десио 1389. године између војске једног од српских велможа, кнеза Лазара Хребељановића, и војске отоманског султана Мурата. По свему судећи, ова битка није имала очигледног побједника, с обзиром да су оба владара погинула и да су се Турци повукли да би нови султан Бајазит уклонио све претенденте на турски престо. За то вријеме, босански краљ Твртко није губио вријеме да се западним владарима похвали како је он, краљ Срба и Босне који је крунисан у српском манастиру Милешеви краљевским вијенцем светог краља Стефана Првовјенчаног, син „господе српске“, како је себе ословљавао, однио побједу над Турцима на Косову. Међутим, Косовска битка није била ни прва ни посљедња битка између Срба и Турака. Кнез Лазар је, штавише, потукао Турке на Плочнику 1386. године, што би Косовску битку свакако учинило мање важном уколико би нам побједе биле у првом плану. Уколико бисмо поразе сматрали битнијим, онда су свакако Маричка битка 1371. или пад Србије 1459. године катастрофалнији од Косовског боја. Ниједан од ових битних историјских догађаја, ипак, није се у српску колективну свијест утиснуо и стекао статус мита као Косовска битка.

Чињеница је да је српски национални идентитет утемељен у ономе што је учинио Свети Сава у 13. вијеку. Тек су се у његово вријеме Срби дефинитивно одрекли своје старе многобожачке религије и опредијелили се за православље умјесто за римокатолицизам. Косовска битка и њени учесници, првенствено Свети Кнез Лазар, нашли су се на реалном историјском раскршћу: сваки исламски рат против невјерника (хришћана и осталих немуслимана) подразумијевао је да се непријатељима пошаље позив да прихвате ислам. Епска приповијест о Лазару који се опредјељује за Царство небеско, а не за овоземаљско царство, одјек је српског историјског избора да наставе ходити стазом Светог Саве. Управо ту Косовска битка прелази границу историјске истине и постаје митска истина, узвишенија и духовнија од историјске. Значај Лазаревог избора је за Србе био толико велики да му је народно предање додијелило царску титулу, коју он у реалности није носио. Дакле, косовски мит је и формативни и нормативни мит српске културе, утолико што је јасно одредио шта Срби јесу и шта Срби треба да буду. Косовски бој је нешто што се десило у вријеме оно, тј. у вријеме када смо формирани као нација.

Штавише, у овом миту нема ничега „националистичког“ и „шовинистичког“, или чак „нацистичког“, што су оптужбе које често чујемо. И национализам и шовинизам подразумијевају негативан идентитет, тј. идентитет који неко изгради против некога другог као архетипског непријатеља (што Срби јесу у нечијим другим формативним и нормативним митовима). Може се помислити да су Срби изградили идентитет насупрот Турака, али то није тачно јер Турци нису били битан фактор у формирању светосавља које је старије од косовског мита. Турци су у нашем светом миту привремена а не апсолутна и стално писутна опасност, фактор који је „погурао“ Србе да се опредијеле за или против светосавља. У читавој причи о Царству небеском, Турци нису релевантан чинилац већ су то Лазар и Свети Сава.

С обзиром на описану природу нашег формативног и нормативног мита, можемо закључити да држање косовског завјета и учења Светог Саве није нешто што нас „враћа у средњи вијек“ и чини „националистима“ или „шовинистима“. Наравно, појединцу је изузетно лако скренути у ове крајности, али он онда губи суштински позитиван светосавски и косовски идентитет и поприма негативан идентитет. То би се једноставно могло објаснити позивањем на ријечи Патријарха Павла, који је за све историјске неправде над српским народом позивао на праштање, али не и на заборављање. Злонамјеран и плиткоуман тумач овог позива могао би помислити да само незаборављање злочина значи да он није ни опроштен, мада Патријарх Павле то уопште није имао на уму. Сви ти злочини над Србима, од Косова до Јасеновца, од пада Деспотовине до пада Републике Српске Крајине, чине једну непрекидну нарацију српског косовског и светотсваког мита, а мит је нешто што се не заборавља, он је апсолутна истина (на грчком алитиа – незаборав) без које човјек престаје бити оно што јесте или оно што треба да буде. Срж овог историјског мита није неки неуротични српски мазохизам већ оно што се у православљу назива подвиг, а то је трпљење неправде зарад постизања вишег духовног циља – истог оног за који се опредијелио Свети Кнез Лазар 1389. године. Из тог разлога, српко чување својих светих приповијести о ономе што се збило in illo tempore није „митоманија“ – манијакално вјеровање у нетачне приче. Како је тврдио велики Јунг, код људи који се одрекну својих светих симбола (а мит је скуп светих симбола) ослобађају се потиснуте деструктивне, демонске силе, с обзиром да је управо мит тај који их потискује. Тако је оно што би неко назвао „српском митоманијом“ гарант чувања српског народа од свега негативног што је, како се може запазити, већ дошло по своје у „демитологизованим“ друштвима Запада.

 

В.Г. 





Jeste li uživali u ovom članku? Budite informisani pridružujući se našem biltenu!

Komentari

Za objavu komentara morate biti prijavljeni.

Povezano