Plava jabuka - naučna fantastika sa porukom




PODRŽI NAS I LAJKUJ NAS NA FACEBOOK-U
Priče vremenskog putnika
Sada je uvek
Godina je 2060. Devetnaestogodišnja Alisa živi u svetu mira, obilja, tamo gde nema podela, bolesti, politike i netrpeljivosti. Njen svet već više od tri decenije uživa u blagodetima koje je donela Velika Promena izazvana dotadašnjom neumerenošću ljudi i njihovim pogrešnim izborima. Priroda se vratila svom praobliku ne ostavljajući ljudima drugog izbora osim da to prihvate, pružajući im tako mogućnost da žive lakše, lepše i mirnije. Ali ljudska priroda je ostala ista, a njegova potreba za novim spoznajama, istraživanjem i otkrivanjem nepoznatog u svim svetovima i svim vremenima stavlja ga u poziciju putnika-tragača. Tako se i mlada Alisa, zajedno sa svojim prijateljem, upušta u pustolovinu koja pomera granice pojavnog, postajući ono što je u njihovom svetu sasvim uobičajeno, a njoj oduvek privlačno – vremenski putnik.
Beležeći u svom dnevniku sve misli, opažanja i osećanja koja se javljaju na putovanjima u bližu ili dalju prošlost, Alisa ukazuje na sve razlike između ovovremenog i onovremenog, čime otvara pitanja ljudske prilagodljivosti, mogućnosti prihvatanja novog i neminovnog i njegove sposobnosti da uči. Najvažnije, Alisina priča ukazuje na ono što današnji čovek često zaboravlja, a u njenom svetu je gotovo imperativ – vreme ne postoji onako kako ga mi doživljavamo, i ne postoje prošlost i budućnost. Vreme nam je dato da bivamo u trenutku, da mu se predamo i ispunimo ga najbolje što možemo. Jer sve što je bilo, i sve što će biti, jednom je bilo sada. I čovek je, da bi spoznao sebe i dosegao sreću, dužan da shvati, i to snažno prigrli, da je samo sada važno i da je ono uvek.
Tamara Đuran
Nova POETIKA
 
 
Odlomak
Doneo sam ti spisak, zadatak vremena i mesta. Moram da
idem i vratiću se. I daću ti odgovor na sve što ti ne bude jasno.”
Toliko ga je sve ovo zabavljalo, uopšte se nije uzbuđivao.
Ispratila sam ga do kapije, ubrao je nekoliko jabuka i stavio u
džepove. I ja sam zagrizla jednu jabuku i legla u hladovinu ispod drveta. U džepu mi se nalazio list papira, spisak naših putovanja, ako pristanem…
San Francisko, 1967.
Beograd, 1970.
Kina, 2018.
Jerusalim, 2025.
Sam pogled na prva dva grada i vreme uneo je u mene sumnju da ću pristati i da je Damjan iskren sa mnom. Jasno mi je bilo da je imao još mnogo toga da kaže, postepeno, čekajući moju reakciju. Otići skoro sto godina unazad bilo je ravno ludilu, a ne hrabrosti i avanturi. Ipak, isprobala sam kako mi stoji kombinezon.
„To sam ja, u kombinezonu srebrne boje... Ovo sam ja.”
Posmatrala sam sebe u ogledalu i divila se svojoj smelosti i volji. Rukavi su mi prekrili šake i nogavice se vuku po patosu, ali to je sada moje i moj put. Ništa me više nije interesovalo. Navukla sam kapu na glavu, srebrnu, poput vunenih koje nosimo u hladnim danima, samo što njen materijal nije nešto što mi je do tada bilo poznato. Penasti materijal, rastegljiv, prijatan.
„To nam štiti glavu od zračenja. Kada uđemo u spiralu ili tunel, tada se na naše teme lepe sve moguće čestice koje postoje”,
setila sam se Damjanovih reči kada mi je objašnjavao kvalitet uniforme. Prisetila sam se i svega što mi je objasnio, dok sam još uvek smatrala da će ovaj naš put biti krajnje bezazlen.
„Nije opasno ali je stresno. Samo ćemo se naći u međuprostoru koji je kao spirala, biće mračno i kroz taj mrak videćeš
kako svetlucaju čestice sa svih strana. Uzbudljivo je što to što su one nevidljive bez mikroskopa. A u spirali ćemo ih videti."
 
 
Poseta Beogradu 1970.
„Izlazi, negde smo kod ulaza u Beograd. Tako bi trebalo da bude."
Sve je bilo previše slično onome što sam videla u San Francisku. Nalazili smo se na nekoj poljani, dovoljno daleko od grada, dok je zgrada bila ogromna i siva, zaštićena žičanom ogradom. Videla sam kamione Jugoslovenske narodne armije, nekoliko uniformisanih vojnika i civila. Na jednom prozoru vijorila se zastava Jugoslavije. Prepoznala sam zvezdu petokraku, koja je bila jedan od najvažnijih simbola te države. Svidela mi se zastava, izgledala je lepo i pozitivno, podsećala na pobedu.
„Došli smo usred bela dana. Ovde je odmaklo i jutro. U San Francisku je bilo tek svanuće”, bilo je prvo što je neko od nas dvoje reklo.
„Neka smo, oni najbolje znaju da li nas neko vidi.”
„Sada će nam biti lakše, govorimo isti jezik.”
.....................................................
.
„Dobro nam došli! Ja sam Tamara”, prva nas je pozdravila ljubazna gospođa, naučnica, kako smo kasnije saznali. Srdačno
je pužila ruku i upoznavanje je počelo.
„Ivan”, kratko se predstavio muškarac, sada malo ljubazniji.
Gledao nas je sa simpatijom koju smo stekli kada nas je dobro odmerio. Krenuli smo za njima dok su vojnici lako i stručno preterali
letilicu u dvorište, pa sa druge strane zgrade, u odaje spremne za leteće objekte.
„Znači, 2060. godina? Još nismo imali putnike iz tako daleke
budućnosti”, obratio nam se Ivan.
Ćutala sam, nije bilo mesta za moje mišljenje, osim ako me nešto ne pitaju. Damjan je zadužen za razgovor.
„Tako je. Mi smo iz unutrašnjosti Srbije, 2060. Nismo iz Beograda jer su svi naučni instituti prebačeni u manje gradove. Fizičari su tražili da rade u miru i tišini. Ako se pitate za Beograd, da li postoji – da, postoji, i isto ime nosi. Ali su mnoga napuštena zemljišta i sela pretvorena u mirne i srednje ili male gradove.”
Knjiga se može naručiti na sajtu izdavača Nova POETIKA ili na F.B. stranici Slavica Mijatović - pisac
 
 
 
 
 





Jeste li uživali u ovom članku? Budite informisani pridružujući se našem biltenu!

Komentari

Za objavu komentara morate biti prijavljeni.

Povezano
Autor:

Autor knjiga : Princ spoznaje, Elez, Prvi i trinaesti, Zvuk tišine. Pišem za svoj blog "Krug".