PRAVOSLAVNI SVEŠTENICI SU TOKOM RATA BRUTALNO MUČENI, UBIJANI, ZATVARANI U LOGORE!

Procenjuje se da je tokom rata u Bosni i Hercegovini (1992-1995),  ubijeno je i ranjeno više stotinu pravoslavnih verskih službenika - paroha, sveštenika, monaha i monahinja. Istraživanja pokazuju da je u istom periodu porušeno i razoreno preko 450 pravoslavnih crkvi i hramova. Reč je klasičnom primeru urbicida, koji nije počinila "šačica neodgovornih pojedinaca", već iza tog varvarskog uništavanja kulturne baštine jednog naroda stoji vrlo dobro organizovan (para)državni aparat. Razaranje verskih objekata samo je deo jednog šireg i unapred konstruisanog plana muslimanskog vojnog vrha o zatiranju svega srpskog i pravoslavnog. Tako su osim srpskog civilnog stanovništva, na meti džihadista, bile i pravoslavne svetinje, kulturni i verski spomenici, pa čak i groblja. 

Pravoslavni sveštenici i članovi njihovih porodica su tokom trajanja rata ubijani, zlostavljani, mučeni, ranjavani i za vreme služenja verskih obreda (u crkvama, na sahranama i svadbama) ali i u svojim kućama. Bošnjaci koji poslednjih trideset godina pokušavaju sebe da predstave kao pobornike "međuverske tolerancije, multietničnosti i suživota" pokazali su te 1992. svoje pravo lice. Uništavanjem pravoslavnih svetinja, devastiranjem grobalja i spomenika, ubijanjem, zlostavljanjem i mučenjem sveštenika i monahinja dokazali su svoje istinske namere.

Slobodno možemo reći i da je rat u Bosni i Hercegovini, započeo napadom na pravoslavlje. U brutalnom napadu na jednu srpsku svadbu na Baščaršiji, 1. marta 1992. muslimanski kriminalci su ubili Nikolu Gardovića, mladoženjinog oca i ranili sveštenika Radenka Mikovića. Pripadnik "zelenih beretki" i kriminalac Ramiz Delalić pucao je na srpsku svadbenu povorku i pritom ubio mladoženjinog oca Nikolu Gardovića. Ovaj događaj bio je jedan od povoda za početak ratnih sukoba u Sarajevu, jer su kao odgovor na ovo ubistvo naoružani Srbi iste večeri podigli barikade po Sarajevu.

Venčanje Milana Gardovića i Dijane Tambur obavljeno je u 14.30 časova u Hramu Preobraženja Gospodnjeg (crkva na Staroj stanici), na Pofalićima, u opštini Novo Sarajevo, a sam čin venčanja obavio je prota Voja Čarkić.

Nakon venčanja, svatovi su se uputili u Dom u dvorištu Stare crkve na Baščaršiji, gde ih je čekao zakazani svadbeni ručak. 

Kada su se parkirali, svatovi su krenuli ka Staroj crkvi. U neposrednoj blizini prilikom ulaska svatovske kolone u dvorište Stare crkve, pored svatova se zaustavilo belo putničko vozilo marke "golf" u kome su se nalazila četiri kriminalca, a među kojima je bio Ramiz Delalić, zvani Ćelo.

Četiri kriminalca predvođena Delalićem izašla su iz "golfa" i nasrnula na mladoženjinog oca, starog svata Nikolu Gardovića, koji je u svatovskoj koloni obavljao dužnost barjaktara. Tada je Ćelo otvorio vatru iz pištolja, te smrtno ranio mladoženjinog oca Nikolu Gardovića, dok je njegov saučesnik ranio sveštenika SPC Radenka Mikovića. Radenko je pogođen metkom u nogu, a plan ekstremista je bio verovatno da i njega ubiju budući da su ubice od ranije bile poznate po preziru prema srpskom narodu i pravoslavnoj veri.


Jezivo ubistvo pravoslavnog sveštenika dogodilo se četiri meseca kasnije u sarajevskoj opštini Trnovo. Muslimanske formacije su u junu i julu 1992. godine potpuno zapalile 55 srpskih sela i zaselaka na području Trnova i počinile najmonstruoznije zločine noževima i maljevima, davljenjem i paljenjem. U napadu na Trnovo 30. jula 1992. godine, na veliki pravoslavni praznik Ognjenu Mariju ubijeno je 64 stanovnika, mahom žena i staraca. Tog dana zverski je ubijen i pravoslavni sveštenik iz Trnova Nedeljko Popović koji je prethodno strahovito mučen, a pravoslavni Hram Svetog Georgija je istog dana do temelja zapaljen. Muslimanski vojnici su tog dana uz povike "Alahu ekber", "Tekbir", "Koljite žene i decu" upali u pravoslavnu crkvu rušeći i paleći sve pred sobom. Najpre su oskrnavili sve ikone, a potom polupali krstove i ostale verske predmete. Ispisani su uvredljivi grafiti a sve dragocenosti su opljačkane. Crkva i parohijski dom su zapaljeni i uništeni do temelja. Na meti vandala tog dana su se našli i pravoslavni sveštenik kao i dve starice koje su došle da se pomole. Zveri u ljudskom obliku su se iživljavali nad starima i nemoćnima a sveštenik Nedeljko Popović je preživeo strahovite, "Isusove" muke. Prema rečima meštana Nedeljko je svoju svešteničku dužnost vršio sa ljubavlju kao pravi Hristov pastir i u skladu svoje pastirske zakletve, zbog čega je inače i bio omiljen u narodu. 

Džihadisti su nedužnog čovekla zarobili, odveli na posebnu lokaciju gde su ga tukli, šutirali, šamarali neprestano ponavljajući kako je Bosna muslimanska zemlja i kako u njoj nema mesta za Srbe i pravoslavce. Nedeljko je uprkos torturama i uvredama, u duhu pravoslavlja rečima pokušao da umiri i urazumi zločince ali to nije pomoglo. Nakon višesatne torture, Nedeljko je ubijen. Sam proces obdukcije šokirao je i same patologe koji nisu mogli da poveruju da ljudsko biće može napraviti ovakve povrede drugom ljudskom biću, naročito svešteniku. Konstatovan je veliki broj povreda - tragova mučenja i iživljavanja. U crkvi su mučene pa ubijene i dve starije žene koje su tog jutra došle na službu i molitvu. 

Jefija Popović, supruga ubijenog sveštenika Nedeljka, rekla je kao svedok na suđenju za zločin počinjen u Trnovu kako je čula da je njen suprug bio u automobilu kada su ih muslimani uhvatili i odveli u selo Godinjske Bare (općina Trnovo), gde je zverski mučen pa ubijen ubijen i pokopan. Uprkos brojnim dokazima i izjavama svedoka, za monstruozno ubistvo sveštenika Nedeljka, do danas još uvek niko nije osuđen.

I u Konjicu je rat počeo napadom na crkve i svetinje. Dana 2. maja 1992. pala je prva srpska žrtva. Bio je to penzioner Đorđo Magazin (65) koji je brutalno ubijen 2. maja 1992. ispred crkve Svetog Vasilija Velikog u Konjicu. Njega je ubio komšija musliman Nezir Čomaga dok je Đorđo popravljao porušenu ogradu oko crkve koju su noć ranije porušili muslimanski fundamentalisti, a crkvu oskrnavili. Đorđo je inače bio ratni vojni invalid iz Drugog svetskog rata. Hram Vasilija Velikog koji se nalazi u srcu Konjica, doživeo je brojna oštećenja tokom rata. Unutrašnjost crkve je pretrpela brojna srknavljenja i pljačke. Muslimanski vojnici i civili su redovno kamenovali hram ali i upadali unutra praveći haos i nered. Ikone koje su bile postavljene na ikonostasnu pregradu su u tom periodu nestale. Sačuvane su dve, Ikona sv. Jovana i Ikona sv. Prepodobne mati Paraskeve.  Na crkvi je srušen toranj a oštećena je i kapela i srpsko pravoslavno groblje. Interesantna je činjenica da groblje u centru Konjica nikada nije prestalo biti meta vandala, tako da se napadi i skrnavljenja dešavaju i danas. Lome se krstovi, pljačkaju se grobovi, uništavaju spomenici  i sve to prolazi bez kazne. 

Sveštenik Sloboban Lazarević, zvani Boban,  ubijen na mučki i podmukao način 5. jula 1992. u selu Krnjići kod Srebrenice. Muslimanski vojnici iz Srebrenice, predvođeni ratnim zločincem Naserom Orićem, napali su toga dana ovo nebranjeno selo i susedne Zagone, prilikom čega su ubili 38 civila - žena, staraca i dece. Gotovo sve žrtve su ubijene klanjem, masakriranjem ili spaljivanjem a tešku sudbinu doživeo je i jerej Slobodan Lazarević. Kako mediji navode, Boban je ubijen u trenutku dok je služio verski obred. U tom krvavom napadu na Krnjiće Orićevi zločinci su tom prilikom zapalili i razorili seosku pravoslavnu crkvu.  

Boban Lazarević je rođen 1964. u Lokanju kod Zvornika. Njegovi drugovi, iz rodnog Lokanja sećaju ga se kao dečaka koji je u svemu prednjačio. Bio je rođeni vođa. Prednjačio je u učenju, bio maštovitiji u dečijim igrama, nedostižan u obavljanju postavljenih zadataka. Onda je rešio da pohađa školu unutrašnjih poslova, ali su tamo sva mesta bila popunjena. Otac Spasoje, u Lokanju poznatiji kao Mićo, i majka Boja se nisu hteli mešati u izbor njegovog zanimanja. Ipak su se obradovali kad im je izrazio želju da ide u Bogosloviju. Boban je, na neki način, nastavio tradiciju, jer je Mićin pradeda bio sveštenik. Bogosloviju je završio u Sremskim Karlovcima sa odličnim uspehom. U tim mladalačkim godinama intezivno se bavio sportom. Posebno su ga zanimale borilačke veštine. U tom periodu je otkriven i njegov dar za likovnu umetnost. Iza njega je ostao veliki broj crteža, slika, najčešće ikona i duboreza u drvetu. Njegovi roditelji rekoše da je imao zakazanu izložbu svojih radova u Parizu, ali ga je rat sprečio da je realizuje.

Crkveni oci su u skelansku parohiju poslali mladog i energičnog sveštenika Bobana, znajući da su samo takvi sveštenici u mogućnosti da to učine. Boban je opsluživao 15 malih planinskih sela. Bio je jedini sveštenik u tom kraju pa je sam služio u tri crkve, u Visočniku, Karnu i Krnjićima, a gradio četvrtu, u Skelanima. Gradnja je išla brzo, ali je rat bio još brži. Ubijen je na svirep i podmukao način. Zlikovci tog dana baš nikoga nisu poštedeli, a svoju bolesnu mržnju prema svemu srpskom i pravoslavnom pokazali su u sadističkom iživljavanju nad srpskom nejači. 

Sahrana je obavljena kod crkve u Lokanju. Vladika Vasilije, u prisustvu još 20 sveštenika i nekoliko stotina meštana Lokanja i drugih mesta, vršio je opelo i oprostio se od Bobana. Bio je to težak gubitak, za njegovu porodicu, crkvu i narod.Boban je ubijen u 28-oj godini života a za sobom ostavio suprugu Gordanu i troje dece. Kada je ostao bez oca, njegov sin Nemanja je imao pet godina, Vuk tri, a Hristina godinu i po.

Samo petnaest dana kasnije, gotovo identičnu sudbinu doživela je i popadija Ljiljana Ilić Lončarević, u obližnjem selu Gornji Magašići kod Bratunca. Bila je udata za sveštenika i bila je poodmakloj trudnoći kada su njeno selo napali muslimanski ekstremisti pod komandom Nasera Orića. Štaviše, isti oni koji su spalili Krnjiće i Zagone. Ljiljana je bila velika vernica i redovno je pomagala suprugu u obredima i verskoj službi. Gornji Magašići su se nalazili kilometrima daleko od borbenih linija a napad džihadista imao je samo jedan cilj - pokolj civilnog stanovništva. Tako je i bilo. Okrutno je ubijeno osmoro civila, od čega šest žena. Vredne žene su kao po običaju otišle u njivu kako bi obavljale seoske poslove. Muslimanski vojnici iz Srebrenice samo su postupili po naređenju i uz povike "Alahu ekber", "Tegbir" i "Koljite žene i decu", započeli su svoj krvavi pir. Na kućnom pragu su odmah zverski preklani supružnici Ljeposava (74) i Blagoje Popović (85). Oni su bili izloženi stravičnim torturama, mučeni, prebijani pa ubijeni. Vojnici iz Srebrenice, tada su otvorili vatru na nenaoružane civile koji su potom počeli da beže. Iz neposredne blizine ubijen je veliki broj žena i to prilikom bežanja. Neke od njih su doživele strašne torture i mučenja, pre nego što su ubijene. Iako su videli da se radi o nenaoružanoj ženi koja je bila u drugom stanju, muslimanski vojnici su ipak odlučili da se iživljavaju nad Ljiljanom. Sa njom je tog dana ubijeno i njeno nerođeno dete. Bilo joj je samo 17 godina. Toga dana ubijen je i veliki broj Ljiljinih rođaka. Ubijeni su na kućnom pragu, u svome selu kao potpuno nedužni civili. "Ljiljana je bila udata za sveštenika, uzeli su se mladi...bila je u šestom mesecu trudnoće. Nikoga muslimani nisu poštedeli taj dan, svi su pobijeni. Moji roditelji nisu doživeli da dočekaju pravdu, ali ja sam mlad pa se nadam da će neko odgovarati." - rekao je za medije Saša Lončarević, brat ubijene Ljiljane. 

Mnogi sveštenici su bili zatvarani u logore gde su mučeni i zlostavljani na najbolesnije načine. Jedan od njih je i pravoslavni sveštenik iz Malovana koji je ispričao užasne torture koje je prošao u logoru u gde je bio zatočen: 

- Dovezli su nas do neke betonske garaže i tu su nas jednog po jednog izgonili iz kamiona, tu su nas sačekivali i tukli nas drvenim kolcima. Zatim su nas sve potrpali u jednu betonsku garažu koja je bila dimenzija 3 h 4 metra, tako da smo jedva svi stali u tu garažu, a zatim su vrata na garaži zatvorili i u nju bacili suzavac od koga smo počeli da se gušimo. Tako su meni jednom prilikom na suvo obrijali bradu i nožem su mi zasecali lice.

U ćeliju su svakodnevno ulazili stražari i vojnici i crnokošuljaši i non-stop su nas tukli palicama. Ja sam posebno bio izložen tuči i maltretiranju, zadobio sam na stotine udaraca, a kada bih se onesvestio vukli su me tako po hodnicima zatvora.

Svakodnevno bio izložen tuči i maltretiranju, ponižavanju i raznim drugim vidovima nečovečnog ponašanja. Jednom prilikom su me uveli u neku prostoriju, a zatim mi vezali oči i stavili me da sednem u stolicu, a zatim su mi na slepoočnice prikopčali neke žice, pa su me polivali vodom i u isto vreme puštali struju. Nakon ovakvog mučenja ponovo su me odvodili u ćeliju gde sam bio tučen, a zatim su me jednog dana razapeli na rešetke zatvorske ćelije i tako me držali tri dana.

Posle ovih tortura ponovo su me mučili putem struje i to tako što su mi prikopčavali žice poljskog telefona na prste i onda okretali telefon i tako izazivali protok struje. Na ovaj način su mučili i ostale zatvorenike. - ispričao je svoja traumatična iskustva ovaj pravoslavni sveštenik.
Večernje Novosti su u reportaži o stradanju Srba u Bratuncu opisali i detalje svirepog ubistva Janka Savića, sveštenika iz Kravice, sela koje su muslimani spalili na pravoslavni Božić, 7. januara 1993.  Janko je ubijen posle strahovitog mučenja - svedoče Srbi u Kravici. - Njegovo telo nađeno je bez ruku i nogu. Ostavljen je, tako, kao trupac. Postavljen, kao da sedi. Oko njega, fildžani, kao da pije kafu, navode Novosti.

U Nisićima kod Ilijaša, muslimanski ekstremisti su 15. oktobra 1994. mučki ubili i pravoslavnog sveštenika Romana Serafimoviča. Imao je samo 25 godina ali i biografiju bogatiju od mnogo starijih od sebe. Bio je izuzetan ikonopisac, a zbog svog talenta dobio je i poziv sa Svete Gore da dođe i oslika ikonostas. Ubijen je u Nisićima tokom jedne od muslimanskih ofanziva na srpska sela. U tom periodu teško je stradao i Hram Svetih Apostola Petra i Pavla u Nisićima koji predstavlja jednu od najlepših građevina na području sarajevske regije. Izgrađena je početkom 20. veka a ikone na ikonostasu je oslikao akademski slikar Spiridon Špiro Bocarić iz Sarajeva. Godinama su se ovde okupljali pravoslavni vernici iz svih krajeva Bosne i Hercegovine. Muslimanski ekstremisti su porušili i do temelja razorili ovaj hram, uništene su svete knjige, crkveni predmeti, ikone...

Kako je već rečeno, rat u Sarajevu je započeo napadom na sveštenike (1. mart 1992.) ali malo je poznato da je i pred sam kraj rata muslimanska vojska ponovo izvršila napad na srpsku svadbu. Ovaj put u naselju Blažuj, u opštini Ilidža.  Na jedan od najvećih pravoslavnih praznika, Veliku Gospojinu, 28. avgusta 1995. godine u crkvi Svetog Save u Blažuju, bilo je zakazano venčanje Srbina Vlastimira Glavaša. Sa mladencima je oko 12.00 časova došlo oko 50 svatova. Nakon završenog obreda venčanja u crkvi, koji je trajao oko pola časa, svatovi su izašli iz crkve. Kada su svatovi počeli da se nameštaju za fotografisanje ispred crkve, pripadnici tzv. Armije BiH su sa Igmana otpočeli minobacački napad. Vatru su otvarali sa položaja udaljenog oko 400 metara od crkve, odakle je postojala odlična preglednost prostora ispred crkve.

Bezumnici i monstrumi su odabrali veliki hrišćanski praznik ali i najlepši trenutak mladenaca kako bi u ime "muslimanske Bosne i Hercegovine", počinili masakr nad civilima. U besomučnom napadu je ubijena Jadranka Vitor, stara 30 godine, koja se tog dana molila u crkvi za svog supruga koji je bio zatočen u jednom 124 od muslimanskih logora u Sarajevu. Ranjeno je 53 civila. Teške povrede zadobilo je desetoro dece a najmlađa Nina Glavaš je imala samo 18 meseci. Najlepši životni događaj pretvorio se u pakao. Pesma je zamenjena jaucima i kuknjavom, tela mrtvih i ranjenih bila su svuda po ulici. Granate su počele da padaju ispred crkve, gde se u to vreme okupilo oko 150 građana, kakav je običaj kada se obavlja venčanje. Ovom prilikom se skupilo čak i više ljudi, jer je toga dana bio i praznik. Od gelera je ranjen i sveštenik Đorđe Ilić, koji se nalazio u crkvi Svetog Save, koja je tom prilikom teško oštećena. Na svu sreću, Đorđe je uspeo da preživi. Na 70 metara od crkve nalazi se porodilište, pored koga su takođe pale granate. Pravoslavna crkva u Blažuju tog dana je teško oštećena od muslimanskih granata. Užasne torture su preživeli i stanovnici Sanskog Mosta i Bosanske Krajine, srednje Bosne. Sveštenici i monahinje su ponižavani, prebijani, zlostavljani, mučeni, ubijani....


Izvor:      Trebević info portal : Trnovo: Obilježeno 25 godina od stradanja 124 srpska civila
 
                


                

Komentari

Za objavu komentara morate biti prijavljeni.

Jeste li uživali u ovom članku? Budite informisani pridružujući se našem biltenu!

Povezano
Autor: