GORAŽDE (1994): SEĆANJE NA 43-OJE UBIJENIH SRPSKIH CIVILA - MUČENI, MASAKRIRANI, BAČENI U DRINU

Ako se širom čitavog Balkana traži grad koji je prošao kroz najteže, ljudskom umu nezamislive muke, čije su stanovnike zločinci masovno istrebljivali, a žene silovali i podvrgavali najvećem poniženju, ako tražimo grad kojem su ubili dušu i pretvorili ga u sablasnu pustoš, onda je jedan od njih svakako i Goražde.

Teror i genocid u Goraždu je svojom okrutnošču najbolje oslikao fašističke, zločinačke ciljeve tadašnjeg muslimanskog režima i ideje o stvaranju čiste "muslimanske države Bosne i Hercegovine" gde ne bi bilo mesta ni za pripadnike drugih vera i nacija, ali ni za one koji drugačije misle. Upravo iz tih razloga stravičan genocid nad Srbima u Goraždu sa svojim sastavnim dimenzijama kulturocida, ekocida, etnocida, urbicida i elitocida, silovanja, mučenja u koncentracionim logorima smrti, nasilnim proterivanjima predstavlja najefektnije sredstvo za spoznaju muslimansko-bošnjačkog zločina protiv čovečnosti i zločina protiv humanitarnog i ratnog prava. Prva žrtva u Podrinju bio je penzioner Ranko Baranac koji je ubijen još 12. januara 1992. od strane komšija muslimana, dok je u Goraždu to bio Srbin Nikola Dragičević, ubijen 11. aprila 1992. godine. 

Zvanično, rat u ovom gradu počeo 4. maja 1992. kada ujedno počinje organizovano ubijanje i zlostavljanje srpskog stanovništva. Pogrešno je reći da je u Goraždu vođen ravnopravan rat između dve strane. Naprotiv tog maja 1992. jedna (bošnjačka) strana je ubijala, a druga (srpska) je masovno ubijana i istrebljivana. Istovremeno, muslimanske snage su od 33 sela gde su živeli Srbi, popalili čak 32. Ostalo je čitavo samo selo Šašići koje je pretvoreno u logor gde su mučeni, zlostavljani i ubijani srpski civili. U Goraždu je formirano čak 19 logora smrti iz kojih je malo ko izašao živ. Upotrebom nezamislivih metoda ubijanja, mučenja, silovanja, proterivanja, rušenja i uništavanja  materijalnih i duhovnih dokaza o postojanju srpskog naroda i uništavanju vrednosti ideje Jugoslavije i jugoslovenskog duha na kojima se zapravo temelji ujedinjena Evropa i civilizovani svet, rušio se jedan grad ali i svi ljudi toga grada.

Upravo je Goražde tog 4. maja 1992. postalo glavno vojno uporište gde su bile skoncentrisane snage muslimanske tzv. Armije BiH i mnogobrojnih paravojnih formacija. Upravo su iz Goražda kretali svi napadi do zuba naoružanih muslimanskih vojnika na nezaštićena srpska sela oko Goražda, ali i oko Foče, Čajniča, Višegrada, Pala...

APRIL 1994. - CRNI DATUM U SRPSKOJ ISTORIJI

Iako je stotine Srba ubijeno u proleće i leto 1992. specifičnu kategoriju predstavljaju malobrojni Srbi koji su bar privremeno bili ostavljeni u životu. Većina njih poubijana je u aprilu 1994. godine, a samo retki su imali sreće da pobegnu i spasu žive glave. Reč je o civilima koji su još 1992. bili zarobljeni u logorima ili su bili zatočeni u kućnim pritvorima. Muslimanska vlast ostavila ih je u životu radi razmene ali njihov život je po rečima preživelih, bio više životarenje i mučenje. Svakodnevno od početka rata bili su izloženi nečovečnom postupanju, mučenju i zlostavljanju. U njihove kuće i tamnice mogao je da upadne ko god hoće, da ih izudara, maltrerira i siluje, pa čak i ubije. U zločinima i torturama su učestvovala i muslimanska deca i žene. Tokom 15. aprila 1994. i narednih dana likvidirano je 43-oje srpskih civila i zarobljenika, dok je petoro uspelo da se spase bežanjem na srpsku teritoriju ili skokom u Drinu. 

Civili su ubijeni streljanjem i masakriranjem nakon čega su tela nekih od njih završila u Drini. Kako su sami muslimanski vojnici isticali "likvidacija Srba u aprilu 1994. je bila naredba sa vrha, kao znak odmazde zbog vojnog poraza muslimanskih snaga na bojnom polju". Kao što je to uvek bivalo, muslimanski vojnici, svoju snagu su i ovaj put iskazali nad starim, bolesnim i nepokretnim civilima, nad ženama i nemoćnima.  

Aprila 1994. godine u kući porodice Nedimović u Goraždu, muslimanska policija je formirala logor za Srbe. Tu je bilo smešteno oko 50 privedenih Srba, koji su bili pod stražom policije. Uslovi za život su bili veoma teški. Od hrane im je davan samo jedan obrok dnevno - nešto od kuvanja sa jednim parčetom hleba. Zatočeni Srbi su bili izloženi raznim maltretiranjima i pretnjama. Nazivali su ih četnicima, a kuću u kojoj su bili smešteni - "zoološkim vrtom za Srbe".

Bojani i Ostoji Radovići muslimanski vojnici su ubili sina Bojana, uspešnog rukometaša još početkom 1992. i to nakon strahovitog mučenja. Njih su držali zatočene u stanu gde su svakodnevno bili zlostavljani. "Četiri puta su nam upadali u stan i prijetili nam. Prvi put su zatekli baku i mene, počeli su da preturaju i pljačkaju imovinu. Jedan od njih, Avdo, tražio je nož da me zakolje. Vikali su "vidi četnikuše". U noći između 10. i 11. aprila 1994. oko 23h grupa muslimana je upala u naš stan. Bio je opet tu Avdo i njegov šurak Esad ili Sead Alić i hoće da nam otme stan. Počeo je pravi pakao. Tukli su nas bez prestanka do tri sata ujutro. Svo troje su nas tukli naizmenično. Baka je bila sva crna i modra od prebijanja. Ostoja je bio sav krvav, glava mu je otečena od udaraca. Mene su tukli kutlačom u glavu i kundakom u stomak. Bila sam sva izobličena od batina, udarali su mi glavu o zid i prijetili da će me baciti u Drinu. Sledio je zatvor, baki 20 a meni 30 dana." - ispričala je Bojana. Razmenjena je tek 1994. godine a njen muž Ostoja je nešto ranije prevezen na slobodnu teritoriju zbog bolesti. Iščekivala je susret sa suprugom ali po izlasku na slobodu zatekla ju je tužna vest kako je Ostoja preminuo. "Ne znam ni sama kako sam sve to preživela. Prvo sin, pa muž a nijednog nisam stigla da sahranim" - završava svoju ispovest Bojana. 

Bojana Radović je ispričala kako su Sejdićevi vojnici te aprilske noći 1994. upadali u srpske stanove i ubijali civile, upravo zato što im je Ahmet Sejdić izdao naredbu da to čine uz napomenu da mogu raditi šta hoće. 

Rastka Vukmanovića (64) ubio je hicima iz vatrenog oružja zločinac Jusić Jasko aprila 1994. godine, razjaren što je stan u koji je došao da se useli zatekao zapaljen i što nije mogao pokrasti imovinu kako je planirao. Zbog toga je otišao u Ulicu Moše Pijade i pucao po srpskim civilima pri čemu je stari Rastko zadobio teške povrede i preminuo na licu mesta. Muslimanski ekstremisti su Zoru Danilović (55) zlostavljali pa je bacili sa terase petog sprata zgrade u Ul. Mira Šekarića. 

Staricu Slobodanku Mitranović (83) su muslimanski ekstremisti mučili, gurnuli je sa stepenica pa je bacili u Drinu a Branislava Đokovića (30), penzionera Ivu Đokovića (63) i Radoja Čarapića (20) su muslimanski policajci i vojnici pod komandom Ahmeta Sejdića streljali a potom bacili njihova tela u Drinu. 

Ignjatović Desanka, starica od 68 godina, teško je ranjena noću izmedju 17. i 18. aprila 1994. godine, kada su u kuću porodice Čarapić u kojoj je bilo više Srba, nasilno ušla dva muslimanska naoružana vojnika i pucala u njih. Desanka je od zadobijenih povreda kasnije umrla,

Ivetić Trifuna i njegovu suprugu Branku su zločinci mučili pa ubili u njihovom stanu u Ulici Prvog maja, U istoj ulici zločinci su u kasnim večernjim časovima izveli Jevtović Tomislava (60) i njegovu suprugu Bogdanku (58) koje su streljali ispred zgrade u kojoj su živeli a njihova tela bacili na smetlište kod obližnje kuglane. 

Laković Branka, starca od 67 godina, su sredinom aprila 1994. godine muslimanski vojnici, zajedno sa suprugom Ljubicom, isterali iz stana i uputili ga preko mosta na levu obalu Drine, a zatim pucali po njima.  Tada su Branka teško ranili nakon čega su ga sa mosta bacili u reku, dok je njegova supruga uspela da pobegne na drugu obalu. Marković Desanku iz Goražda, staru 60 godina, ubili su muslimanski zločinci u noći izmedju 17. i 18. aprila 1994. godine, kada su u kuću porodice Čarapić u kojoj je bilo više Srba, nasilno upali i pucali po nedužnim ljudima. Prema knjizi Miroslava Jankovića "Mrtvi vječna opomena živima" žena je prethodno višestruko zlostavljana a imala je ubodnih rana nanetih hladnim oružjem.

Prema rečima preživelih svedoka, naročito je teška sudbina zadesila supružnike Miloša (64) i Gospavu Matović (65). Njih je, vele svedoci, pobio Sejo Žigo sa svojim vojnicima u napadu na zaselak Ribnjak. Najpre su ove ljude prisilili da im pripreme gozbu,a nakon što su se muslimanski vojnici najeli i napili Gospavu su usmrtili kolcem, a Milošu su odsekli glavu sekirom. Posle toga je Žigo prisvojio njihovo imanje i tu naselio familiju. U isto vreme ubijen je i njihov komšija, teško pokretni Ilija Jovanović, starac od 67 godina. Zločinci su prolećnog, aprilskog dana 1994. hicima iz vatrenog oružja usmrtili i gotovo nepokretnu Milicu Đoković, staricu od 87 godina a nakon tortura likvidiran je i civil Radan Pljevaljčić, star 34 godine. Kod radničkog doma ubijen je i penzioner Dobro Ćorić, star 61 godinu.

U tom periodu su živote izgubili i Živko Jovanović (37), Mara Vučković (50), Miodrag Bučak (16), Budimir Vrećo (57), Jovo Gavrilović (43), Mile Delić (31), Milko Delić (37), Miladin Drakul (50), Bogdan Ekmečić (24), Miro Marić (40), Petar Pejović (22), Branko Pešić (37), Mile Simeunović (40), Ljubica Todorović (70), Miroslav Čarapić (22), Goran Čarapić (31) i dr. 

SPOMEN SOBA NA ČEKANJU

Povodom stradanja navedenih žrtava ne organizuje se zvanična komemoracija. Ne postoji ni spomen soba gde bi se mogla odati počast svirepo ubijenim civilima u Goraždu iako je to jedno od najvećih stratišta srpskog naroda. Među bivšim građanima Goražda ali i među narodom Gornjeg Podrinja već dugo postoje ideje da se otvori spomen soba ili čak memorijalni centar gde bi bile postavljene fotografije srpskih žrtava kao i svedočenja logoraša i preživelih žrtava terora. Postoje i ideje da se odabere jedan datum u godini ( 4. maj) kada bi se obeležavalo stradanje svih 2280 Srba sa područja Goražda i drugih opština u Gornjem Podrinju, kada bi se narod okupljao u velikom broju  i paljenjem sveća, javnim govorima i polaganjem cveća odao počast svim ubijenima, insistirajući na procesuiranju počinilaca. Međutim, ove ideje još uvek nisu zaživele ali postoji nada da bi tako nešto u skorijoj budućnosti moglo da se dogodi i postane deo tradicije.

Počevši od aprila 1992. pa sve do kraja 1995. u Goraždu je zverski ubijeno blizu osam stotina građana srpske nacionalnosti, svih uzrasta - od dvogodišnje devojčice do starice od 94 godine. Na području šire regije Gornjeg Podrinja ubijeno je 2 280-oro ljudi, među kojima je najviše bilo žena, staraca i dece. 

izvor: istina i pravda portal srpskog naroda

Komentari

Za objavu komentara morate biti prijavljeni.

Jeste li uživali u ovom članku? Budite informisani pridružujući se našem biltenu!

Povezano
Autor: