Severna Koreja: Zašto je Kim Džong Un objavio rat slengu, džinsu i stranim filmovima

Severna Koreja je nedavno usvojila novi sveobuhvatni zakon sa ciljem da iskoreni bilo kakav strani uticaj - strogo će se kažnjavati svako ko bude uhvaćen sa stranim filmovima, odećom ili čak ako koristi sleng.

Ali zbog čega?

Jun Mi So kaže da je imala 11 godina kad je prvi put videla pogubljenje čoveka zato što je uhvaćen sa južnokorejskom serijom.

Čitavom njegovom komšiluku bilo je naređeno da gleda.

„Da niste, to bi bilo proglašeno izdajom", rekla je ona BBC-ju iz svog doma u Seulu.

Severnokorejski policajci su se postarali da svi znaju da je kazna za krijumčarenje zabranjenih video snimaka smrt.

„Živo se sećam čoveka koji je imao povez preko očiju, a ja sam i dalje mogla da vidim kako mu teku suze.

„To mi je bilo traumatično. Povez mu je bio potpuno natopljen suzama."

„Vezali su ga za stub, a potom streljali."

„Rat bez oružja"

Zamislite da ste u stalnoj izolaciji, bez interneta, bez društvenih mreža i sa samo šačicom državnih televizijskih kanala čiji je cilj da vam govore ono što lideri zemlje žele da čujete - tako izgleda život u Severnoj Koreji.

A sada je njen lider Kin Džong Un uveo dodatnu strogost, usvojivši sveobuhvatni novi zakon protiv onoga što režim opisuje kao „reakcionarnu misao".

Svakom uhvaćenom sa velikom količinom medija iz Južne Koreje, SAD-a ili Japana sada preti smrtna kazna.

One uhvaćene kako ih gledaju čeka zatvorski logor na 15 godina.

I nije samo u pitanju šta ljudi gledaju.

Nedavno je Kim napisao pismo državnim medijima u kojima je pozvao Omladinsku ligu u zemlji da osudi „neukusno, individualističko, antisocijalističko ponašanje" među mladima.

On želi da zaustavi strane izraze, frizure i odeću koje je opisao kao „opasne otrove".

Dejli NK, onlajn publikacija u Seulu s izvorima u Severnoj Koreji, javio je da je troje tinejdžera poslato u logor za reedukaciju zato što su se ošišali kao idoli K-popa i zavrnuli pantalone iznad članaka. BBC ne može da potvrdi ovo svedočanstvo.

Sve se to dešava zato što je Kim u ratu koji se ne vodi nuklearnim oružjem ili projektilima.

Analitičari kažu da, kako život u zemlji postaje sve teži, on pokušava da spreči da spoljne informacije prodru do naroda.

Veruje se da milioni ljudi gladuju.

Kim želi da se osigura da će im se i dalje servirati pažljivo skrojena državna propaganda, umesto da počnu da dobijaju uvide u život prema glamuroznim K-serijama smeštenim južno od granice u Seulu, jednom od najbogatijih gradova u Aziji.

Zemlja je odsečenija od spoljnjeg sveta nego ikada ranije, posle zatvaranja granice prošle godine iz reakcije na pandemiju korona virusa.

Priliv vitalnih životnih namirnica i trgovina iz susedne Kine maltene su potpuno obustavljeni.

Iako neke zalihe uspevaju da se probiju, uvoz je i dalje ograničen.

Ova samonametnuta izolacija pogoršala je već ionako oslabljenu privredu u kojoj ogroman novac odlazi na nuklearne ambicije režima.

Početkom godine, Kim je lično priznao da se njegov narod suočava sa „najgorom situacijom do sada koju moramo da prevaziđemo."

Šta kaže zakon?

Dejli NK se prvi dokopao teksta zakona.

„U njemu se navodi da ako radnik bude uhvaćen, šef fabrike može da bude kažnjen, a ako je dete problematično, i roditelji mogu biti kažnjeni.

„Sistem uzajamnog nadzora koji potpiruje severnokorejski režim agresivno se odražava u ovom zakonu", rekao je za BBC glavni i odgovorni urednik Li Seng Jong.

On kaže da iza ovoga stoji namera režima da „slomi" bilo kakve snove ili fascinaciju koje mlađe generacije mogu da gaje o Južnoj Koreji.

„Drugim rečima, režim je zaključio da bi mogao da nastane osećaj otpora ako stignu kulture iz drugih zemalja", rekao je on.

Čoi Džong Hun, jedan od retkih prebega koji je uspeo da pobegne iz zemlje prošle godine, rekao je za BBC da „što su teža vremena, to propisi, zakoni i kazne postaju stroži."

„U psihološkom smislu, kad vam je stomak pun i gledate južnokorejski film, to bi moglo da bude samo iz razonode.

„Ali kad nema hrane i borite se da preživite, ljudi postaju nezadovoljni."

Hoće li to funkcionisati?

Prethodna zatezanja samo su pokazala koliko su snalažljivi ljudi postali u deljenju i gledanju stranih filmova koji se obično prokrijumčare preko granice iz Kine.

Godinama su se serije prosleđivale na USB-ovima koji su sada „uobičajeni kao kamenje", prema Čoiju.

Lako ih je sakriti, a još su i zaštićeni lozinkama.

„Ako ukucate pogrešnu lozinku tri puta zaredom, USB obriše sadržaj.

„Možete da ga namestite i da se to desi posle samo jednog pogrešnog ukucavanja lozinke ako je sadržaj ultra osetljiv."

„Postoje i mnogi slučajevi kada su USB-ovi tako namešteni da mogu da se pogledaju samo jednom na određenom kompjuteru i ne možete da ga priključite na drugi uređaj ili da ga date nekom drugom.

„Samo vi možete da ga pogledate. I zato čak i kad biste pokušali da ga podelite, ne biste mogli."

Mi So se priseća kako je njen komšiluk odlazio u krajnje ekstreme da bi gledao filmove.

Ona kaže da su jednom pozajmili automobilski akumulator i povezali ga na agregat da bi dobili dovoljno struje da mogu da gledaju televizor.

Ona se seća kako je gledala južnokorejsku seriju „Stepenice u nebo".

Ova epska ljubavna priča o devojci koja se prvo bori protiv maćehe a potom i raka čini se da je bila popularna u Severnoj Koreji pre dvadesetak godina.

Čoi kaže da je u to vreme fascinacija stranim medijima dobijala zamah - potpomognuta jeftinim kompakt CD-ovima i DVD-jevima iz Kine.

Početak tvrde reakcije

Ali onda je režim u Pjongjangu to počeo da primećuje.

Čoi se seća kako je državna bezbednost izvršila raciju na univerzitet oko 2002. godine i pronašla više od 20.000 CD-ova.

„Bio je to samo jedan univerzitet. Možete li da zamislite koliko ih je još bilo širom zemlje?

„Vlada je bila šokirana. Tad su pooštrili kazne", rekao je on.

Kim Geum Hjok kaže da je 2009. godine imao samo 16 godina kad su ga uhvatili pripadnici specijalne jedinice oformljene da lovi i hapsi svakog ko deli ilegalne video snimke.

Pozajmio je prijatelju neke DVD-jeve sa južnokorejskim pop muzikom koje je njegov otac prokrijumčario iz Kine.

Prema njemu su se ophodili kao prema odrasloj osobi i uveden je u tajnu sobu na saslušanje, gde mu policajci nisu dozvoljavali da spava.

Kaže da su ga četiri dana neprestano tukli i šutirali.

„Bio sam prestravljen", rekao je on za BBC iz Seula gde trenutno živi.

„Mislio sam da je za mene to kraj sveta. Želeli su da znaju kako sam došao do tih videa i koliko ljudi ih je pogledalo.

„Nisam mogao da im kažem da ih je doneo moj otac iz Kine.

„Šta sam mogao da kažem? To mi je otac. Ništa nisam rekao, samo sam ponavljao: 'Ne znam, ne znam. Molim vas, pustite me da idem.'"

Geum Hjok potiče iz jedne od elitnih porodica u Pjongjangu i njegov otac je na kraju uspeo da potkupi čuvare da ga puste.

To će biti gotovo nemoguće pod novim Kimovim zakonom.

Mnogi od uhvaćenih za slične prekršaje u to vreme bili su poslati u radne logore.

Ali to se nije pokazalo kao dovoljan faktor odvraćanja, tako da su se kazne pooštrile.

„Isprva je kazna bila oko godinu dana u radnom logoru - to se promenilo u više od tri godine u logoru.

„U ovom trenutku, ukoliko odete u radni logor, videćete da je više od 50 odsto mladih tamo zato što su gledali strane medije", kaže Čoi.

„Ako neko gleda dva sata ilegalnog materijala, za to se dobija tri godine u radnom logoru. To je veliki problem."

Rečeno nam je iz brojnih izvora da su se u poslednjih godinu dana neki od zatvorskih logora u Severnoj Koreji proširili i Čoi veruje da su novi strogi zakoni počeli da imaju efekta.

„Gledati film je luksuz. Morate prvo da se prehranite da biste uopšte pomislili na gledanje filma.

„Kad su vremena teška i jedva imate za hranu, mogućnost da vam samo i jednog člana porodice pošalju u radni logor je katastrofalna."

Zašto to ljudi i dalje rade?

„Morali smo mnogo da rizikujemo da bismo gledali te serije. Ali niko ne može da pobedi našu radoznalost.

„Želeli smo da znamo šta se dešava u spoljnom svetu", rekao mi je Geum Hjok.

Što se Geum Hjoka tiče, kad je konačno saznao istinu o svojoj zemlji, to mu je izmenilo život.

Bio je jedan od malobrojnih privilegovanih Severnokorejaca kojima je bilo dozvoljeno da studiraju u Pekingu, gde je otkrio internet.

„Isprva nisam mogao da verujem u opise Severne Koreje. Mislio sam da Zapadnjaci lažu.

„Vikipedija laže, kako mogu da poverujem u to? Ali moje srce i moj mozak bili su podeljeni."

„I tako sam pogledao mnoge dokumentarce o Severnoj Koreji, pročitao mnoge studije.

„I tad sam shvatio da su verovatno istiniti, zato što je ono što su govorili imalo smisla."

„Kada sam shvatio da mi se u glavi dešava tranzicija, bilo je već kasno, više nisam mogao da se vratim."

Guem Hjok je na kraju pobegao u Seul.

Mi So živi svoj san kao modna kreatorka.

Prva stvar koju je uradila u novoj domovini bila je da poseti mesta koja je viđala u seriji „Stepenice ka nebu".

Ali priče kao njihove postale su ređe nego ikad.

Napustiti zemlju postalo je gotovo nemoguće uz aktuelna naređenja na strogo kontrolisanoj granici „da se puca da bi se ubilo".

A teško je ne očekivati da će Kimov novi zakon imati još veći efekat zastrašivanja.

Čoi, koji je morao da ostavi porodicu za sobom u Severnoj Koreji, veruje da gledanje jedne ili dve serije neće preokrenuti decenije ideološke kontrole.

Ali on smatra da Severnokorejci sumnjaju da državna propaganda nije istina.

„Severnokorejski narod ima seme nezadovoljstva u svom srcu, ali ne zna protiv čega je njihovo nezadovoljstvo usmereno", rekao je on.

„To je nezadovoljstvo bez smernice. Srce mi se slama što ne mogu da razumeju čak ni kad im kažem.

„Postoji potreba da ih neko probudi, da ih prosvetli."

 

Izvor: bbc

Komentari

Za objavu komentara morate biti prijavljeni.

Jeste li uživali u ovom članku? Budite informisani pridružujući se našem biltenu!

Povezano
Autor: