SFRJ: Zemlja koje sada ima samo u pesmama

Istoričari će razmatrati kakva je to država bila iz ugla politike, sociologije i ekonomije, njenim nekadašnjim građanima ostaje samo sećanje. Ovo je (sentimentalna) priča o državi koja je u ratu nastala i u ratu nestala. I priča o tome kako je nekad bilo...

Pesmu „Ne daj se, Ines”, iz koje, kao skromni đak, prepisujem ove stihove, napisao je Arsen Dedić, ali ju je slavnom učinio Rade Šerbedžija recitujući je na longplejki.

 

SFRJ FOTO: SHUTTERSTOCK

U milion podataka moje mladosti nema, međutim, sećanja na omot, ni šta je bilo na drugoj strani, iako bih se za opkladu i sada usudio da je odrecitujem od početka do „Još malo šetnje uz more i gotovo... Ne daj se, Ines...”.

Pamćenje je još nesigurnije kad su u pitanju „Mostarske kiše”. Recitovao je Rale Damjanović, ali da li je ploča bila singlica, na 45 obrtaja, ili LP?

Bio je na ploči, s obe strane, i „Čegović” Dragana Uskokovića. Na omotu Petar Božović, mlad i lep, prelep...

Navodim ove primere da začudim nove generacije: „Recitovanje na pločama?”

Naravno da se i pevalo, a jedna od najvećih zvezda bio je Boba Stefanović.

29. novembar

Državni praznik i svinjokolj

Najvažniji državni praznik bio je 29. novembar, a mnogo tadašnji Jugosloveni bili su najradosniji kad taj dan padne u sredu, jer su mogli da dva slobodna dana (sredu i četvrtak) spoje s radnim ponedeljkom, utorkom i petkom, pa su praktično imali mini-odmor od čak devet dana. Ta tri dana odrađivana su kasnije u toku godine, a pomenuti slobodni dani najčešće su korišćeni za odlazak iz velikog grada u zavičaj i tradicionalni svinjokolj.

Zlatni dečak

„Zlatni dečak jugoslovenske pop muzike” rođen je 1946. u Beogradu, u porodici visokog komunističkog funkcionera koji je dve godine po rođenju sina oteran na Goli otok.

Prvi profesionalni nastup imao je sa 15 godina u ondašnjem veoma popularnom klubu „Euridika”, baš u vreme kada je u Beograd stigla prva ploča Elvisa Prislija, a od 1962. nastupa sa vokalno-instrumentalnim sastavom Zlatni dečaci, prvo kao gitarista, a kasnije i pevač.

SFRJ FOTO: FESTIVAL OPATIJA

Izvesno vreme nastupao je na festivalima u SFRJ, pevajući šlagere, od kojih su se do danas zadržali kao evergrin „Obriši suze, draga” i „Kažu mi da još si uvek sama”...

Grupa One i oni bila je naša verzija benda ABBA, a činili su je još Minja Subota, Lidija Kodrič, tadašnja Bobina devojka, i Daliborka Stojšić, koja je bila mis Floride... One i oni harali su Sovjetskim Savezom i rusku publiku bacali u trans. Pod imenom Stefan Boba bio je zvezda nemačkog „Belafon rekordsa”, a samo jedan od uspeha bilo je i osvajanje prvog mesta na festivalu Zlatni jelen u Brašovu u Rumuniji. Pravi značaj ove pobede postaje jasan kad se zna da je peto mesto osvojio - Hulio Iglesijas!

SFRJ FOTO: PRINTSCREEN/RTS BG PROLEĆE

Tokom cele karijere glavninu njegove publike činile su mlade Jugoslovenke: u stotinama pisama koje je dobijao svakog dana „nudile su mu brak, predlagale da im baš on uzme nevinost i opisivale svoja erotska stanja kad čuju njegov glas...”, zapisao je u izuzetnoj knjizi „Bolja prošlost” Petar Luković.

Važio je za velikog srcolomca. Iz osvete kolegama što je na putujućem festivalu Pesma leta 1967. nastupao van konkurencije, zaveo je svih osam manekenki koje su učestvovale u pratećem programu! Preminuo je pre šest godina...

SFRJ FOTO: PRINTSCREEN/RTS BG PROLEĆE

Pesma leta bila je tek jedan od muzičkih festivala koji su u SFRJ praćeni s ogromnim interesovanjem.

Muzički festivali

Prve ulične demonstracije u socijalističkoj Jugoslaviji održane su u martu 1961. godine na beogradskim Terazijama zbog - jednog festivala! Pevaču zabavne muzike Ðorđu Marjanoviću na Beogradskom proleću žiri nije dodelio prvo mesto, pa su njegovi obožavaoci - „đokisti” - blokirali saobraćaj u glavnoj ulici prestonice. Protest je trajao dva sata, sve dok nije došla milicija, a da bi nekako smirio razbesnelu masu, Ðorđe se popeo na krov automobila i odatle pevao svojim obožavaocima!

A kad je imao seriju koncerata u Domu sindikata, Jovanka Broz, žena tada neprikosnovenog Maršala, poslala mu je pismo: „Molim vas, Ðorđe, izvinite, ali nisam u mogućnosti da dođem na vaš koncert!”

SFRJ FOTO: SHUTTERSTOCK

Beogradsko proleće, Opatijski, Zagrebački, sarajevski Vaš šlager sezone, Splitski festival i drugi festivali bili su mnogo češći od solističkih koncerata, pa je konkurencija bila žestoka.

Opatijski je imao zvanični naziv Dani jugoslavenske zabavne muzike i neko vreme na njemu je biran naš predstavnik za Pesmu Evrovizije. Imitirao je Festival italijanske kancone Sanremo, pa je održavan u predratnoj raskošnoj Kristalnoj dvorani hotela „Kvarner”.

Pod naslovom Pesma leta, karavan pevača obilazio je, uvek sa istim repertoarom, jugoslovenske gradove. Pobednik festivala određivan je glasovima publike, koja je glasala kuponima iz novina nalepljenim na dopisnice. Pevači koji su ostajali bez nagrada i tada su tvrdili da je glasanje namešteno, mada, ruku na srce, ni žiriji nisu uvek bili na visini zadatka: 1976. godine „Galeb” Olivera Dragojevića u Splitu je bio tek osmi!

Televizijski prenosi festivala - na jedinom postojećem kanalu JRT - praznili su ulice tih subotnjih večeri.

Negovano je bratstvo i jedinstvo, pa je Miki Jevremović, kad god bi nastupao na festivalu Split, pevao na ijekavici! A večiti predstavnik Kosova na svim ovim priredbama bio je pop pevač Gazmend Palaska...

Radne akcije

Titovo se zdravlje pogoršava

Na Omladinskoj radnoj akciji „Vrnjačka Banja ‚80” spevana je pesma „Na Dedinju Tito spava, najmudrija svetska glava / Što je reko, to ostaje, sloboda se ne prodaje”.

Pevalo se i ovo, osamdesete godine prošlog veka: „Heroj Drvar Sloveniju pita / kako zdravlje predsjednika Tita / Slovenija njemu odgovara / Titovo se zdravlje pogoršava / Tito zove, sva se zemlja trese / svi narodi, ujedinite se.”

Nezvanična himna svih akcija bila je pesma „Hej, haj, brigade”, koju je komponovao malo poznati sarajevski kantautor Slobodan Samardžić. Akcijaši su buđeni njom:

„Mlade dane, tople, duge / prvu ljubav, prve sne, / vraćaju nam naše pruge, ugradili tu smo sve...”

SFRJ FOTO: PRINTSCREEN

Nekomunistička TV serija

Iz Televizije Zagreb 1971. godine emitovana je za celu Jugoslaviju serija „Kuda idu divlje svinje”, koju je režirao Ivan Hetrih. Iako se radnja odvijala u vreme Drugog svetskog rata, serija je bila netipična za socijalizam - partizani i ilegalci u njoj su samo statirali, a ratna zbivanja data su iz perspektive junaka koji se ne bave politikom već kriminalom, i koji u ratnom haosu, u kojem je sve dozvoljeno, vide priliku za brzu zaradu.

U seriji su glumili prevashodno hrvatski glumci, ali ih je bilo i iz Srbije. Glavnog junaka Crnog Roka tumačio je Ljubiša Samardžić, kome je to jedna od najuspešnijih uloga u karijeri, a fatalnu ženu Svetlana Bojković.

SFRJ FOTO: PRINTSCREEN

 

Hrvatski nacionalisti seriju su dočekali na nož - smetalo im je što je Zagreb, glavni grad ustaške države, predstavljen kao leglo švercera i ubica. S druge strane, ni hrvatski komunisti nisu odobravali projekat „Kuda idu divlje svinje”: sve do tada, glavni junaci umetničkih dela s tematikom iz Drugog svetskog rata bili su partizani, a u ovoj seriji njih praktično nema. Osim toga, lik domobrana, domaćeg izdajnika Mileta Vrbice, Fabijan Šovagović odigrao je maestralno, i zadobio je nepodeljene simpatije gledalaca, što je sa stanovišta Komunističke partije bio nedopustivo... Na to da serija ipak bude emitovana presudno je uticala vrlo povoljna ocena Miroslava Krleže, jednog od najpoznatijih hrvatskih i jugoslovenskih književnika, inače Titovog ličnog prijatelja.

prolazi s godinama, pa se i danas smatra jednim od najboljih ostvarenja ukupne jugoslovenske televizijske produkcije.

Osamdesetih godina je s velikim uspehom reprizirana u celoj Jugoslaviji, a tada je nastao i strip „Crni Roko”...

Dečja letovanja

Organizovana dečja letovanja bila su tipičan socijalistički izum.

Njihova istorija počinje avionskim letom iznad Beograda: odmah posle rata, decu obolelu od velikog kašlja ukrcavali su u vojne transportne avione, s klupama uza zidove umesto sedišta, i vozili ih ukrug jer je razređeni vazduh pogodovao izlečenju.

SFRJ FOTO: SHUTTERSTOCK

Onda su ustanovljena dečja odmarališta. Kredence po stanovima od Vardara do Triglava krasile su razglednice poslate iz Petrovca na Moru, Baške Vode, Tijesnog, Milne, Bola na Braču, Jelse...

Deca iz porodica s prosekom primanja manjim od određenog cenzusa letovala su besplatno, ostala su plaćala, ali su cene bile više nego prihvatljive. Osim iz ekonomskih razloga, mnogi su svoju decu ovako slali na more „da se osamostale”.

Režim života u dečjim odmaralištima bio je poluvojnički, ali valjda je to bio jedini način funkcionisanja. O svakoj grupi od dvadesetak mališana približno istog uzrasta brinuo se po jedan vaspitač, a devojčice su bile razdvojene od dečaka.

Ustajalo se na muziku iz razglasa, vežbala fiskultura, nameštali kreveti, zatim je vršena smotra i pred strojem podizana zastava, pa se išlo na doručak, najčešće marmeladu i margarin... Za ručak ćufte i pire, a za večeru makarone i kompot od šljiva.

Na plaži, deca su se mazala maslinovim uljem iz litarske flaše, da ne izgore, a u vodu se ulazilo na znak pištaljke. Plivačka obuka bila je obavezna, a na njenom završetku dodeljivane su diplome. Za preplivanih 25 metara sledovalo je zvanje „srebrni delfin”, za 50, sa zaranjanjem ispod dušeka na polovini staze - „zlatni”.

SFRJ FOTO: PRINTSCREEN

Posle ručka bilo je obavezno spavanje. Uveče, pre spuštanja zastave, deljena je pošta. Ponekad je u koverti, uz pismo, bila stavljena i papirna novčanica!

Džeparac su deca mogla da povere vaspitaču i da od njega povremeno uzimaju koliko im treba, a trošio se na razglednice i sladoled. Na kraju letovanja kupovani su suveniri za užu i širu porodicu, najčešće pepeljare ukrašene školjkama s natpisom „uspomena iz...” i lakirane figurice magaraca.

Fakti

Istorijski podaci

Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija (SFRJ) postojala je od kraja Drugog svetskog rata, do rata na njenoj teritoriji početkom devedesetih godina prošlog veka. Bila je sastavljena od šest republika i dve autonomne pokrajine. Imala je oko 22 miliona stanovnika.

U Jajcu 29. novembra 1943. godine proglašena je Demokratska Republika Jugoslavija (DFJ), a od aprila 1963. njen zvanični naziv bio je Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija.

SFRJ FOTO: PRINTSCREEN

Putovanje vozom

A na more se išlo vozom...

Sad kad vozu od Beograda do Bara treba i 32 sata, teško je poverovati da je putovanje železnicom nekad predstavljalo događaj koji se očekuje s radošću, istinski praznik! A imalo je i zašto...

Prve reči stranih jezika - tri odjednom: italijanskog, nemačkog i francuskog - nismo učili iz filmova, već u vozu!

Na mesinganoj pločici, obavezno prljavoj od čađi, prikucanoj za okvir prozora tačno na sredini, iznad pepeljare s reljefnim slovima JŽ, a između stočića koji su se, poput krila, jednim potezom obarali niza zid ili vraćali u „aktivan” položaj stajalo je u dva reda: „Zabranjeno je naginjati se kroz prozor; E pericoloso sporgersi; Ne pas se pencher au dehors; Niht hinauslehnen.” Znali smo ove fraze i pre nego što smo shvatili na kojim su jezicima. I naginjali smo se kroz prozor uprkos njima.

SFRJ FOTO: SHUTTERSTOCK

Na usputnoj stanici glava porodice izlazila je iz vagona i trčala do zelene pumpe za vodu da napuni bocu opletenu prućem ili plastičnim trakama, dok su deca, uplašena da voz ne ode bez njega, visila na prozoru i vikala mu da požuri.

Bez vode se, naime, nije moglo. Ni inače, ni posle pečene kokoške, koja se jela s kuhinjske krpe rasprostrte preko kolena putnika koji sede jedan preko puta drugog. Na kraćim relacijama konzumirala su se kuvana jaja, a ljuske s novina, Politike ekspres ili Novosti, tresle kroz prozor.

Kupei su bili ukrašeni uramljenim crnobelim fotografijama prirodnih lepota i znamenitosti SFRJ, i to vazda po ključu - po jedna iz svake republike. Nova višespratnica u Trbovlju, zaleđene Plitvice, trg u Kragujevcu, most u Mostaru, antički grad Stobi kod Titovog Velesa...

Kondukteri su poništavali karte - smeđe tvrde kartončiće - blistavim kleštima, i rado učestvovali u omiljenoj putničkoj zabavi „slaži čiku za godine”. Deca do, recimo, šeste-sedme godine nisu plaćala kartu, pa je bilo teško odoleti iskušenju. „Ako te kondukter pita koliko imaš godina, šta ćeš da kažeš?”, preslišavali su roditelji potomka, a ovaj je odgovarao: „Pet i po”, ali su kondukteri postavljali pitanje: „U koji razred ideš?”...

Uspomena iz JNA

U albumu ili kutiji za košulje - koje su za tu svrhu veoma zgodne zbog čvrstine i formata - u svakoj će se kući u kojoj danas živi pedesetogodišnjak ili stariji naći vlastita fotografija: dva izbrijana mladića u novim i krutim vojničkim uniformama, naginju glave pod kapama jedan ka drugom i guraju se ramenima da stanu u uski okvir slike na kartonu neravnih belih ivica. Drugovi iz vojske!

Kitnjastija - i starija, iz šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka - varijanta ovog umetničkog dela podrazumeva dva snopa žita u čijem su podnožju baklje, a na vrhu petokraka, odnosno spoljašnji deo grba SFRJ kao ram za sliku, i natpis: Uspomena iz JNA.

Razni su služili vojsku, ali nije ostao zabeležen toliki usamljenik ili osobenjak koji nije tokom tih 24, 18, 15 ili 12 meseci - s protokom decenija rok se skraćivao - stekao druga.

Izgradnji bratstva i jedinstva pristupalo se studiozno, pa je svaka jedinica bila „Jugoslavija u malom”. U njoj su sklapani „savezi” i manje ili više principijelne „koalicije”, ili izbijali sukobi, ali gotovo uvek po liniji bliskosti kultura i navika, a ne zbog nacionalne pripadnosti. Mada je, naravno, jedno s drugim bilo u vezi.

Vojnici iz različitih jedinica okupljali su se u slobodno vreme i na „nacionalnoj osnovi”, najčešće Slovenci i Albanci, ili po liniji zemljaštva: Novosađani, Beograđani, Sarajlije... ali su najčvršća drugarstva nastajala u vodovima i četama.

Drugovi u JNA pozajmljivali su međusobno - ako nisu zajedno izlazili u grad - ogledalce, iglu i konac, bez kojih se nije moglo pored dežurnog oficira iz kasarne. A drugarstvo je podrazumevalo i deljenje napolitanki, jedinog slatkiša u kantini.

U ono vreme pisma - uz telefoniranje sa jedine govornice u kasarni, pred kojom se otezao red - razglednice i dopisnice bili su jedini način komunikacije na daljinu. Na njih se lepila poštanska marka, čija cena nikad nije bila velika, ali su neki na prostoru za marku pisali „od vojnika kući” ili „od vojnika vojniku”, računajući na dobro srce poštara i široko rasprostranjenu spremnost da se vojniku pomogne. U najvećem broju slučajeva ta pisma su otpremana, ali se dešavalo i da budu vraćena pošiljaocu, sa krupnim slovima preko celog koverta: „Vojniče, moraš da nalepiš markata na pismoto”..

Poezija u Vukovaru

Pesmom smo počeli, pa pesmom, istina neveselom, i da završimo...

Nadomak Vukovara, u Borovom Selu, u kasno leto ‚91. godine, na početku rata, sreo sam Vica Dardića. Konobari su se u punoj kafani saplitali o puškomitraljeze na podu, vojnici se dovikivali i psovali, kad sam ga zamolio da mi recituje „Zapis o Crnom Vladimiru” Stevana Raičkovića. Vico je bio čarobnjak kazivanja pesama. Već posle posle prvog stiha: „Moja je bolest, izgleda, ipak tuga...”, glasno izgovorenog, taj zadimljeni metež počeo je da se smiruje, i narednih dvadesetak minuta svi su u potpunoj tišini slušali o bolničkim danima i umiranju Ciganina Vladimira Purića, zemljoradnika iz Sopota. Plakali smo od pića, i zato što nam je bilo žao Vladimira, i još više, nas samih.

Posle se ispostavilo da smo tada oplakali i Jugoslaviju, zemlju u kojoj se poezija slušala i sa ploča...

Momčilo Petrović

Izvor kurir

Jeste li uživali u ovom članku? Budite informisani pridružujući se našem biltenu!

Komentari

Za objavu komentara morate biti prijavljeni.

Povezano