Шта се тог дана збило у граду под Леотаром, да ли је било баш као што то показује антисрпски филм "Кругови" створен на лажном миту лажног хероја Срђана Алексића




PODRŽI NAS I LAJKUJ NAS NA FACEBOOK-U

Данас, на 29. годишњицу његове смрти, време је да се подсетимо мог текста који је пре пар година обишао свет.

Ако данас питате било кога како је настрадао Срђан Алексић, 99% људи ће рећи да су га убила 4 пијана, брадата, наоружана српска војника на најподмуклији начин, док је он покушавао да спасе живот свог суграђанина Алена Главовића, муслимана, кога су ти исти војници хтели да убију.

Било је потребно више од четврт века да се прича о страдању Срђана Алексића пробије кроз херцеговачки камен и изађе из оквира његовог родног Требиња.

Ипак, биће потребно још толико да ова прича допре до мозга свих наших грађана.

У пролеће 1992. године под великим притиском међународне заједнице Слободан Милошевић био је приморан да повуче српску војску у оквиру армије СРЈ из Херцеговине.

Одмах је уследила велика офанзива бројнијег и боље наоружаног непријатеља хрватског Збора народне гарде који се преко села Хум приближавао и самом Требињу.

У појединим српским селима дешавали су се такви злочини да из њих није побегло ни пиле српско.

Недостатак бораца у српским редовима осећао се на сваком кораку те су сви војно способни мушкарци мобилисани.

Међу њима се налазио и двадесетшестогодишњи Срђан Алексић из Требиња.

Алексића је командант Херцеговачког корпуса заједно са његовом јединицом послао на херцеговачко-требињско-дубровачки фронт, у село Церовац удаљено 16 километара од Требиња.

Алексић је имао задатак да са својим друговима штити неколико километара фронта од хрватског Збора народне гарде.

Трећег јутра после жестоких борби, војници су пронашли празно Срђаново шаторско крило, под окриљем ноћи Алексић је дезертирао.

Побегао је за Требиње оставивши своје другове на цедилу да их свакодневно засипају гранатама и да чекају када ће Збор народне гарде кренути у пешадијски напад и само заузимање Требиња.

По доласку у град Срђан се јавља свом оцу Раду, војно способном човеку и бившем кошаркашком тренеру који је цели рат преседио у требињској општини обављајући "важне државничке послове", човеку који није видео дана фронта.

Раде преко својих веза не само да сина ослобађа одговорности од дезертирања, већ како би сину разбио монотонију у ратним данима и пружио му прилику да нешто заради, на требињској пијаци сређује му једну тезгу где му је прије радила маћеха.

Ту он преко муке српског народа у тим тешким временима креће зарађивати на шверцованој роби која је стизала из Албаније.

Већ у јесен '92. године посао му је толико добро кренуо да Срђан одлучује да на тезги запосли радника.

У том тренутку наилази на проблем, није могао да нађе никога јер су сви његови вршњаци били на фронту.

Тад проналази локалног беспосличара, Алена Главовића, њега је познавао одраније, заједно су пре рата радили на базену.

Главовић почиње да ради за Алексића на тезги док Срђан проводи време обилазећи локалне кафане и посао надгледајући из истих.

Јовандан је најчешћа крсна слава у Требињу, пола Требињаца славе а пола иду на славу.

Тог 21. јануара 1993. године, Укропина Драган, Реџо Саво, те браћа Миленко и Симо Ковач, доскорашњи Срђанови другови по униформи, враћали су се кући након неколико недеља проведених на фронту, кући за Божић нису били, па су успели да дођу бар дан после Јовандана.

По доласку у Требиње отишли су у посету другу у део града Мокри Долови, како би Саво Реџо пронашао стан за своје близанце који су као мали избегли из Дубровника.

Одатле ће се запутити до Алексићеве тезге у улици Мује Зупчевића.

Тамо су угледали тезгароша Главовића како ради за тезгом за коју су знали да припада Алексићу и да му је он ортак у шверцу.

У тренутку љутње и немоћи, војници прилазе тезги и одлучују да узму себи по једне хлаче фармерке, наравно бесплатно.

Главовић у том тренутку бежи са пијаце, а неколико минута касније до тезге стиже Алексић који је пио кафу у Старом граду и неко му је јавио да је дошло до инцидента.

Долази до вербалне свађе у коју се умешао и један полицајац те се обратио Алексићу са речима "Бежи одавде претуће те", на шта је он одговорио "Хоће ку*ац ко их је*е."

Након нагуравања Саво Реџо каже "Док ја браним Требиње у прљавим хлачама ти пијеш кафе и шверцујеш", затим га кундаком пушке удара у затиок а Алексић завршава на земљи и више не устаје.

Четворица војника настављају даље мислећи да је само дошло до безвезног инцидента.

Пре неколико година у винарији манастира Тврдош ову причу ми је лично испричао Миленко Ковач, један од учесника овог инцидента, иначе и он избеглица из Дубровника.

Током мог каснијег истраживања ова верзија догађаја ми је потврђена и од стране требињског Удружења бораца Републике Српске.

Ова верзија догађаја стоји и у правоснажној пресуди Војног суда у Билећи број ИК 33/93, где судије Картаголић Бранко, Чихорић Данило и Пикула Милосав наводе да четворица оптужених нису убице већ учесници у тучи која је завршила смртним исходом.

Дакле, Срђан Алексић је настрадао бранећи своју тезгу и шверцовану робу а не тамо неког Алена Главовића који у том тренутку није чак ни био ту, већ је побегао са пијаце.

Миленко Ковач до данас од Главовића тражи да јавно иду на полиграф лажи и ако се докаже да је крив спреман је да се обеси под платанима у Требињу.

На Савиндан те '93. године Алексић је нажалост подлегао повредама.

Четворицу војника је ухапсила војна полиција и пребацила у истражни затвор у Фочу где су чекали суђење.

Антисрпска медијска машинерија је једва дочекала овај тренутак да режира драму, Хичкок да им позавиди.

Медији су искористили овај догађај против ВРС као ниједан до тада.

Лажну причу о српском војнику који је убијен бранећи друга муслимана први је пласирао Срђан Диздаревић из сарајевског Хелсиншког одбора за људска права а затим и сви остали медији из Сарајева подржани медијима са запада кренули су са сатанизацијом Срба у целини.

Редали су се наслови у новинама о српском хероју Срђану Алексићу који пострада на улицама Требиња бранећи свог комшију муслимана од разуларене руље пијаних и дивљих четничких разбојника који су Алена Главовића повели на клање као јагње.

Сви домаћи и страни медији писали су текстове како је Алексић својом смрћу постао симбол отпора великосрпском лудилу које је криво за смрт десетина хиљада људи и за патњу милиона.

Цео свет је упирао прстом у Србе и говорио:

"Зашто нисте као Срђан?"

Временом и већина српских медија је пала у руке странаца а величање "јунаштва" Срђана Алексића је подигнуто на још виши ниво.

Њихов пример почели да следе и инструменатализовани српски политичари под контролом запада.

Затим су и сви остали почели да се утркују ко ће пре улицама, трговима и булеварима доделити име Срђана Алексића, како би на сваком кораку било видљиво "дивљаштво" Срба.

У Новом Саду и Панчеву постоји пролаз који носи име Срђана Алексића а у Београду постоји улица са његовим именом.

Данас се организују тирнири у његово име и све чешће покреће тема да се Требиње преименује у "Срђанград."

Један булевар у Подгорици се зове по њему, али ни то није било довољно па су засадили и храст који носи његово име.

Као врхунац лудила, бивши председник Србије Борис Тадић постхумно је одликовао Срђана Алексића медаљом Милоша Обилића за испољену храброст и дело личног херојства.

Чак им нису биле довољне ни све улице и булевари, ни храст који ће да живи 500 година, па су одлучили да сниме и филм који ће да траје вечно.

Филм "Кругови" чији су режисери, сценаристи и глумци Срби а финансијери Немци, Французи и Американци говори о "хероју" Срђану Алексићу.

Ни протести бораца Требиња нису спречили да овај "омаж" оде у свет.

У филму је Вук Костић приказан у униформи ВРС иако је у стварности Срђан Алексић њу већ одавно био раздужио.

Четворица војника су приказана са брадама како би их упоредили са четницима.

Приказани су како пију пиво и врше нужду на сред улице, како би Србе приказали као дивљаке.

У питању је иста антисрпска бљувотина као и филмови "Грбавица" и филм америчког костура Анђелине Џоли "У земљи крви и меда."

Сви ови филмови одмах су добили велика признања, а неки су чак кандидовали и за Оскара као најбољи филмови ван енглеског говорног подручја.

Погађајте, разлог је врло једноставан, сви ови филмови говоре о геноцидним Србима.

Четворица војника су пролећа 1994. године из Фоче пребачена у Билећу на суђење.

Осуђени су на по две године и 6 месеци затвора.

У затвор нису отишли одмах већ су у јеку ратних збивања поново отишли на фронт.

Саво Реџо ће касније на ратишту погинути а остала тројица ће остатак казне одлежати после рата.

Треба напоменути да је Срђанов отац Раде током суђења био крајње фер и коректан, Срђана није никад назвао херојем.

У завршној речи рекао је да је то све био стицај несрећних околности и ратне психозе.

Пре пар година ја сам успео да пронађем и ступим у контакт са Аленом Главовић (слика десно) који данас живи у Малмеу на грбачи Шведске.

Са својом ћерком Џемилом бави се сумњивим прикупљањем донација за хуманитарну помоћ граду Стоцу.

Он је одбио да прича на ову тему, остајући при званичној верзији приче због које је из Сарајева и добио бјанко чек, кућу у Шведској и држављанство друге земље света.

О овој причи довољно говори то што поред свих тргова и булевара широм бивше Југославије, Срђан ни дан данас нема своју улицу нити споменик у родном Требињу, из разлога што Требињци знају како је он настрадао.

Сви они који пропутују кроз Требиње на путу до мора и одлуче да попију кафу под платанима, ову причу могу чути од конобара, гостију кафића и старе требињске раје.

Ову причу зна цело Требиње и цела Херцеговина.

Прави херој Требиња је Александар Маслеша, најмлађи борац Требињске бригаде који је са 16 година приступио Бобанској чети славног војводе Недељка Видаковића.

Рањен је у борби код Коњица и преминуо на ВМА у Београду са непуних 19 година.

Мени је жао што је већина људи преко филмова, штампаних и електронских медија, као и интернет гиганата Гугла и Фејсбука насела на још један трик којим се свесно уништава српски род, а породу други пишу историју...

Пише: Деан РС

https://www.facebook.com/DekiiTeoreticaristine/





Jeste li uživali u ovom članku? Budite informisani pridružujući se našem biltenu!

Komentari

Za objavu komentara morate biti prijavljeni.

Povezano