Tihomir Tika Stanić, glumac: O neraskidivosti naših veza ne odlučuju političari

Veza između Republike Srpske i Srbije je suštinska i ta granica među nama je veštačka. Mi smo jedan narod, podeljen granicom jer takva je trenutna geopolitička situacija, ali to ne znači ništa. To je samo formalnost i splet okolnosti.

Istakao je to u intervjuu za “Glas Srpske” istaknuti srpski glumac Tihomir Tika Stanić, koji je rođen u Šeškovicma kod Laktaša u Srpskoj, a živi i radi u Srbiji. Djetinjstvo je proveo u Kozarskoj Dubici, gdje je njegov otac radio. Sa 13 godina svirao je bas gitaru u bendu “Lutalice sa Une”, nakon čega je osnovao bend u kome je pjevao i svirao bubnjeve. Sa 17 godina je otišao u Novi Sad, gdje je upisao Akademiju umjetnosti. Iza njega je mnogo velikih uloga, a ovih dana punom parom snima nove epizode “Kamiondžija”. Osim toga, njegova interesovanja vežu se za njegov rodni kraj, stradanje njegovog naroda i istoriju koja je vječna inspiracija i o kojoj, kako kaže, uvijek treba govoriti. 

- Narod s ove i one strane Drine je jedan, isto biće i ta veza ne može da jača ni da slabi, ona je neraskidiva - naglasio je Stanić.

GLAS: Koliko jačanju veza doprinose sve češći susreti naših zvaničnika?

STANIĆ: Ne verujem da političari mogu da jačaju ili slabe te naše veze, mogu samo da koriste to za svoje političke promocije i ciljeve i trenutne ambicije.

GLAS: Na male ekrane se vraćaju popularne “Kamiondžije”. Dokle se stiglo sa snimanjem serije i recite nam nešto više o liku koji tumačite?

STANIĆ: Snimamo već od 28. maja u opštini Ub, gde smo veoma srdačno primljeni. Igra mnogo glumaca iz Amaterskog pozorišta sa Uba, iz Valjeva, zatim iz Beograda, jer u seriji ima više od 150 uloga. Glavne uloge igramo Nenad Jezdić i ja. On igra vozača autobusa koji je ostao bez posla jer je povezao bez karte svog kuma, to jest mene, i moju porodicu. Ja igram bivšeg bibliotekara koji je u vojsci položio vozački ispit i kako je u ovim tranzicionim vremenima ostao bez posla u biblioteci, njih dvojica se dogovore da pokušaju kao Paja i Jare, a naši likovi se zovu Baja i Žića, da nabave kamion i da od toga žive. Tu potom dolazi do niza situacija, zgoda i nezgoda. Do sada smo svi veoma zadovoljni kako protiče snimanje. Velika je odgovornost bila igrati nešto što ljudi smatraju nastavkom “Kamiondžija”, a ne može nastavak da se pravi posle 50 godina. Postoji jako sećanje i ta serija sa čuvenim Čkaljom i Pavlom Vuisićem stalno se reprizira, tako da je pre samog početka snimanja postojala neka vrsta pritiska i odgovornosti kako će sve funkcionisati, kako će javnost reagovati na to, da li će nam zameriti što mi sada pokušavamo da se poredimo sa tim velikim glumcima, što mi nećemo uopšte da radimo. Kako je krenulo snimanje, tako su raspršene sve sumnje da li je to trebalo raditi. Nenad Jezdić i ja se poznajemo dugo, znam ga od njegove prve uloge u pozorištu Atelje 212, gde smo igrali zajedno i prijatelji smo i privatno i profesionalno, a ono što je za posao veoma važno, znamo se veoma dobro, tako da nema nepredviđenih situacija. Snimamo mesecima i to je veliki napor, i psihički i fizički, ali sve to do sada protiče veoma dobro. Imali smo sreću da se nismo razboleli i da je cela filmska ekipa na visini zadatka. Snimamo i po 12 časova dnevno, vruće je, posebno u kabini kamiona, ali svi smo mi profesionalci i lako se nosimo s tim. Nekoliko puta sam u javnim nastupima isticao i ponoviću nesebičnu podršku opštine Ub i ta dobrodošlica koja nam je ukazana tamo i dobro raspoloženje je nešto što nam je dodatni podstrek.

GLAS: Kada će publika imati priliku da gleda seriju?

STANIĆ: Snimanje završavamo do 18. septembra i čekamo emitovanje, koje je planirano u decembru ove godine. Nadam se da će ovo biti jedna od onih serija koje će zaista moći da gleda cela porodica, deca svih uzrasta. Vodili smo računa da izbegnemo ono što sve češće viđamo na televizijama, a to je neprimeren sadržaj. Biće to serija koja će ličiti na one serije koje su pre ovih tragedija i ratova i ovog turbulentnog, surovog i ranokapitalističkog života koji je doneo drugu vrstu ukusa okupljale porodice pred malim ekranima. Biće to serija koja će nositi neku naivnost onih davnih vremena, koje mnogi od nas pamte.

GLAS: Nedavno ste predložili Radio-televiziji Srbije snimanje serije “Nobelovac”, o čuvenom Ivi Andriću, kojeg ste često igrali. Recite nam nešto više o toj ideji?

STANIĆ: Ta ideja je na razmatranju. Iduće godine je značajan jubilej, 60 godina od kada je Andrić dobio Nobelovu nagradu. Dugo se bavim tom temom i na razne načine sam sa saradnicima istoričarima i enciklopedistima tražio ugao i pristup tome. To nije klasična biografska serija. Serija koju bismo mi radili bavi se periodom od vesti kada je Andrić saznao da je dobitnik Nobelove nagrade do same dodele, njegovog odlaska u Švajcarsku, u koju mu je ponuđeno da ode još 1941. godine, kao ambasador, a on se ipak solidariše sa ostalim diplomatama i vraća se u okupirani Beograd. Dolazak u Beograd, iako je bio rizičan, rezultirao je činjenicom da je u tom periodu napisao najznačajnija dela. Preturajući po nekim papirima dok razgovaramo, u džepu sakoa našao sam fotokopiju dokumenta koji su mi dali ljudi koji žele da pomognu. Reč je o pismu iz 25. januara 1945. godine u kome Andrića obaveštavaju da su spremni da štampaju njegov roman. Bez tog povratka u Beograd verovatno ne bi nastala ni njegova kapitalna dela koja su bila prva koja su štampana u SFRJ i to na nekom papiru koji je zaplenjen sa nemačkog ratnog broda. Serija završava tako što Andrić u poslednjoj epizodi, posle dodele nagrade u Stokholmu, odlazi u Švajcarsku, 20 godina kasnije, kao nobelovac. U tih deset epizoda serije on preispituje svoje postupke, situacije koje potvrđuju to što je rekao na dodeli nagrade: “Biti čovek, bačen u okean postojanja, bez svoje volje i bez svoga znanja, nositi sopstvenu misao o svemu tome što se mora izdržati.” Radujem se mogućnosti da to snimamo.

GLAS: Vi biste igrali Andrića?

STANIĆ: Da. Imam 60 godina i fizičkim izgledom taman mogu pokriti taj period. Čekamo odluku televizije.

GLAS: Najavljivali ste i da biste radili na seriji o Diani Budisavljević?

STANIĆ: Radim to paralelno sa Gavrom Burazorom. On je mladi istoričar iz Kozarske Dubice, a na doktorskim studijima je u Beogradu. Od kada je upisao istoriju, on se bavi tom temom. Gaga Antonijević, kome sam ja ustupio sve što sam radio na temu Jasenovca, snimio je film “Dara iz Jasenovca”, koji je već završen i u fazi je postprodukcije, i po svim reakcijama koje dolaze to će biti značajno kinematografsko, a i društveno delo. Još pre 12 godina sam počeo da se bavim tom temom i kada sam saznao da se Antonijević zainteresovao, shvatio sam da bih prvog dana njemu ponudio da to radi da sam ga poznavao. On je uspeo da snimi taj film i da na neki način ostvari moje ambicije i velike želje zbog kojih sam započeo da skupljam te materijale. To je tema koja se potrošiti ne može, kojoj se uvek moramo vraćati. Učinilo mi se da postoji  jedna velika mogućnost, ali i društvena potreba da na temu Diane Budisavljević uradimo seriju koja bi tretirala sudbine te spasene dece iz Jasenovca. Poznajem neke od njih koji su živi i serija bi pričala o tim  posledicama prećutkivanja i zataškavanja istine, o večnoj nepravdi koja dovede do toga da se o dobrim delima ne govori, kao da se podrazumevaju.

GLAS: Koliko je važno da njegujemo kulturu sjećanja?

STANIĆ: Veoma je važno jer ako se na pravi način time ne bavimo, onda to prelazi na teren spekulacija, mitomanije, izazivanja stalnih sukoba, neokajanog zločina i neožaljenih žrtava. Jako je važno i smatram da naše društvo nikada ne sme da prestane da se bavi tim. Postoji strah od teme, i misao da to mora biti ovako ili onako. Ne mora. Biće sledeći film, uradiće neko drugi bolje. Važno je čista srca pristupati toj temi i bez namera da film bude sredstvo za bilo šta.

GLAS: Koliko je bilo teško raditi na igrano-dokumentarnom filmu “Sedam hiljada duša”, o stradanju Srba u austrougarskim logorima u Češkoj?

STANIĆ: U tom filmu sam samo pomogao u krajnjoj fazi kao narator filma. Nisam bio uključen od početka. Ima toliko tema koje nam nekako promaknu i koje saznamo tek kada se nekim sticajem okolnosti uključimo u rad na tome.

GLAS: Kada ste bili posljednji put u Vašoj i našoj Republici Srpskoj i kada ćete ponovo obići rodni kraj?

STANIĆ: Davno sam dolazio. Teško mi je što nisam mogao da dođem ni na sahranu moje tetke Jagode. Prvom prilikom ću da dođem. Bukvalno nisam imao nijedan slobodan dan. I tu neku malu pauzu koju smo imali tokom snimanja “Kamiondžija” nisam smeo da putujem, da prelazim granice, da ne ugrozim celi projekat, jer niko od nas ne zna kako će se razvijati ova epidemiološka situacija. Čim završim snimanje “Kamiondžija” moram da dođem u svoje selo iz, pre svega, privatnih i emotivnih razloga.

Posla i zdravlja

GLAS: Da li radite trenutno na još nekim projektima?

STANIĆ: Radim film sa Goranom Markovićem “Amater”, za koji smo pisali zajedno scenario. Film govori o onom nekom glumcu koga smo već upoznali u ranijim Goranovim ostvarenjima koji poveruje da je žrtva opservacije državne bezbednosti. Verujem da će to biti veoma aktuelna politička i društvena komedija i satira. Osim toga, čekaju me probe u Ateljeu 212, igram u jednoj predstavi čija se radnja događa noć uoči 60. rođendana Pabla Pikasa i postoji velika mogućnost da baš na Pikasov rođendan odigramo premijeru, a paralelno čekam snimanje pete sezone serije “Ubice mog oca”. U dobroj sam kondiciji. Imao sam sreću da učestvujem u tim serijama koje su sebi kvalitetom obezbedile dug život, kao što su “Ubice mog oca” i “Državni službenik”, tako da posla neće nedostajati, samo da je zdravlja.

izvor : glas srpske

Republika / Tihomir Stanić: U

Komentari

Za objavu komentara morate biti prijavljeni.

Jeste li uživali u ovom članku? Budite informisani pridružujući se našem biltenu!

Povezano
Autor: