Ubijali Srbe u crkvi, pa ih pokazivali lokalnim Hrvatima: Pre 80 godina počinjen jedan od najpotresnijih zločina u NDH

Jedan od najpotresnijih i najdramatičnijih ustaških zločina odigrao se u srpskoj pravoslavnoj crkvi u Glini

Narednih dana navršava se tužna 80. godišnjica jednog od najmonstruoznijih i po svom karakteru najstrašnijih ustaških zločina počinjenih nad nedužnim civilima srpske nacionalnosti tokom čitavog Drugog svetskog rata.

Muzej žrtava genocida navodi u saopštenju da je u nizu zločina počinjenih u Glini najpotresniji i najdramatičniji onaj koji se odigrao u srpskoj pravoslavnoj crkvi u tom mestu.

Tajna ustaška organizacija u Glini

Prema popisu iz 1931. srez Glina je imao oko 45.000 stanovnika, od kojih oko dve trećine Srba, a jedna trećina Hrvata. U samom gradu je bilo 2.315 stanovnika, od čega 49,4 odsto Hrvata-katolika, a 47,8 odsto Srba.

Pre rata u Glini je postojala tajna ustaška organizacija na čijem se čelu nalazio advokat Mirko Puk. Posle atatentata na kralja Aleksandra, on je bio uhapšen pod osnovanom sumnjom da je održavao veze sa Pavelićem i ustašama, ali je brzo pušten na slobodu. Inače, u Glini je bilo čvrsto uporište Frankove Čiste stranke prava, pogotovo u “Hrvatskoj štedionici”, na čijem se čelu jedno vreme nalazio Puk, gde su odbijali da primaju menice, koje su potpisivali Srbi.

Kada je u Zagrebu proglašena NDH, glinske ustaše su u Glini preuzele vlast u svoje ruke. Razoružali su mesni vojni garnizon i postavili svoje straže. Spomenik kralju Petru, koji se nalazio u centru Gline, je ubrzo srušen. Puk je 12. aprila imenovan u Zagrebu za zamenika predsednika Hrvatskog državnog vodstva, a 16. aprila ga je Pavelić imenovao u ministra pravosuđa i vera.

Brzo se dogovorili da sve Srbe pobiju

“Tajni uži sastanak” ustaških prvaka Gline sazvan je 11. maja 1941. godine na kojem je jedan ustaša-emigrant predložio da se sastavi spisak onih Srba koje bi posle hapšenja trebalo likvidirati, a koji bi bili okvalifikovani kao “neprijatelji Hrvata”. Ipak, posle razgovora došli su do dogovora da sve glinske Srbe treba likvidirati.

Odmah uveče je ustaški tabornik Nikola Vidaković mobilisao ustaše, postavio neke od njih da dežuraju na glinskim ulicama, a sa drugima je počeo da hapsi i odvodi sve odrasle muške osobe Srbe starosti od 16 do 60 godina. Uhapšenima su govorili da ih vode „na preslušanje” i da će posle toga svi biti pušteni kućama. Ovo objašnjenje su naglašavali kako bi umirili rodbinu uhapšenih i izbegli otpor prilikom hapšenja.

Muzej žrtava genocida

Glina je te noći bila bez uličnog osvetljenja, a hapšenja Srba su pratile pljačke imovine uhapšenih, pri čemu je nekoliko Srba ubijeno na svom kućnom pragu. Uhapšeni te noći i sledećeg dana, 12. maja, su odvedeni u zatvor u zgradi žandarmerije, a kad se zatvor napunio, u dvorište zatvora.

Isto veče nekoliko glinskih ustaša je došlo u selo Prekopu kod Gline, gde su tražili od hrvatskih seljaka da sutradan, 12. maja, počnu da kopaju veliku jamu uz desnu obalu reke Gline, gde je planirano da se pokopaju pobijeni Srbi.

Ustaše su pohapšene Srbe počele kamionima da prevoze na stratište u Prekopu posle ponoći 13. maja. Svi pohapšeni Srbi su u zatvoru vezani dva-po-dva, s rukama na leđima i utovarani u dva kamiona, sa ceradama i odvoženi na mesto streljanja. Svi pohapšeni Srbi su bili odvezeni u Prekopu i tamo, nad iskopanom jamom, streljani.

Streljanje su vršili ustaše-emigranti dovedeni dan ranije iz Zagreba. Od domaćih ustaša, učešće u streljanju su uzeli Nikola Vidaković i Nikola Lipak-Čuklje, na čijoj je njivi bila iskopana ova masovna grobnica.

Jedini Srbin koji se spasio je bio Nikica Samardžija. Njemu je uspelo da se odveže i baci u reku Glinu pre nego što je doveden na stratište. S lažnim dokumenatima je otputovao u Zemun, gde je ostao do kraja rata.

Tačan broj Srba streljanih 13. maja 1941. nije poznat. Zabeleženo je da se ustaša Nikola Lipak-Čuklje, koji je učestvovao u prevozu i likvidaciji, hvalio u društvu kako je te noći ubijeno 437 Srba.

Ustaše su od 26. do 28. jula hvatale Srbe na teritoriji opština Topusko i Čemernica. Pohvatani Srbi su odvoženi stočnom zapregom u Topusko i zatvarani u opštinsku zgradu, srpsku pravoslavnu crkvu i parohijski dom. Potom su ukrcani u stočne vagone i transportovani u Glinu. Rečeno im je da idu na prisilni rad u Liku.

Po svedočenju Ljubana Jednaka bilo je najmanje dva vagona u kojima se nalazilio između 150 i 160 osoba. Ujutro 29. jula ovaj transport pohvatanih Srba je stigao u Glinu, gde su se iskrcali i u koloni po dva dovedeni u Glinsku crkvu gde su ih ustaše zaključale.

Srbima je zatim naređeno da legnu na pod, dok ih je šestorica ustaša udaralo po glavi šiljatim palicama. Žrtve su takođe ubijane tako što su im prerezani vratovi ili su im glave razbijene puščanim kundacima.

Samo jedna žrtva, Ljuban Jednak, preživeo je tako što su ustaše mislile da je mrtav, a on je kasnije opisao šta se dogodilo:

– Tako je to išlo: jedan kamion, pa drugi kamion itd. Kada su gotovo sve u crkvi poklali i kada je broj nas živih spao na desetak, ja sam bio u jednom uglu crkve i u jednom času vidim kako nema nikoga u crkvi. Bilo nas je svega desetak. Pogledam iz ugla prema vratima i vidim ustaše kako iznose krvave i zakrvavljene ljude… Krv teče svuda po crkvi. Sve je bilo mirno, cela crkva bila je osvetljena svećama. Ja preskočim na sreću i bacim se među zaklane ljude koji su ležali na podu. Ispružim ruke i legnem među njih, a ostalih pet-šest nisu se mogli nikako sakriti i oni su zatim zaklani.

Drugi pokolj Srba

Drugi masovni pokolj Srba u glinskoj crkvi i šikari Latinovo desio se 4. i 5. augusta kada su domamljeni Srbi Vrginmosta i Čemernice u Sokolski dom u Vrginmostu pod maskom masovnog “pokrsta” 3. avgusta. Ustaše su pod pretnjom ili pod maskom dobrovoljnosti i svečanosti pozivale Srbe da dođu u Sokolski dom kako bi ih katolički sveštenik masovno pokrstio.

Muzej žrtava genocida

Da bi obmana bila ubedljivija, ustaše su okupljene Srbe upisivali u knjige i naplaćivale taksu pokrštenja. Toga dana nije se pojavio katolički sveštenik, već su došla ustaška pojačanja koja su postavila straže oko Sokolskog doma i ograđenog dvorišta u kome su bili zatvoreni okupljeni Srbi.

Glavni organizatori ovoga pokolja su bili ustaše Nikola Vidaković i Josip Mison. Više od 1.300 Srba je 4. augusta kamionima i autobusima prevezeno iz Vrginmosta, u crkvu Rođenja Bogorodice ili direktno nad jame u šikari Latinovo, gde su bili pobijeni ili poklani.

Ustaše su u crkvi 4. augusta javno pokazivale Hrvatima, građanima Gline, zatvorene u crkvi Srbe, govoreći im da pođu da vide “štakore” i “pokrst kakav nikada nisu videli”. Pokolj zatvorenih Srba u crkvi se odvijao u noći između 4. i 5. augusta, a leševi poklanih su odvoženi i bacani u jame u šikari Latinovo u Glinskom Novom Selu. Oko mesec dana kasnije, ustaše su zapalile crkvu koja je sagrađena početkom 19. veka.

Ljubo Jednak u svom svedočenju tvrdi da su bile četiri masovne grobnice u toj šikari, od kojih su samo tri identifikovane i da je posle iskopavanja posmrtnih ostataka žrtava pokolja bilo izbrojano 2.000 lobanja. Imenom i prezimenom su identifikovane 203 žrtve, a u Saopštenju Zemaljske komisije (broj 10 od 14. oktobra 1944. godine) stoji da je bilo 900 zatvorenih u crkvi.

Neobaveštenost Srbe mnogo koštala

Procenjuje se da su tokom 1941. godine na Kordunu i Baniji ustaše ubile preko 33.000 Srba. Tom velikom broju pobijenih Srba je doprinela njihova neobaveštenost o pokoljima koji su se dešavali te godine.

Ustaše su brižljivo krile od javnosti sva hapšenja Srba i masakre, govoreći da su hapšenja i odvođenja Srba u zatvore i crkve bila potrebna zbog prisilnih radova u Lici, u Nemačkoj ili zbog masovnog “pokrsta”. Lokalni Hrvati koji su učestvovali u kopanju jama-masovnih grobnica i zatrpavanju leševa ubijenih Srba su bili lojalni ustašama i nisu upozoravali Srbe o pravoj prirodi “pokrsta” ili prisilnih radova.

Zanimljivo je da ni Hrvati Milan Despot i Stevo Klobučar, inače članovi Komunističke partije, koji su radili u ustaškom okruženju nisu upozorili Srbe o pravoj prirodi ustaškog nasilja nad Srbima.

Istorija se ponavlja

Posle masakara, mnogi Srbi iz Gline i okoline izbegli su u Srbiju ili su deportovani u koncentracione logore, koji su bili pod kontrolom ustaša. Slom NDH dogodio se u maju 1945. godine i Srbi su se u Glinu vratili posle rata gde su mirno živeli sa svojim komšijama Hrvatima koji su podržavali ustaške zločine. sve do raspada Jugoslavije devedesetih godina 20. veka, kada su od istih komšija proterani.

Muzej žrtava genocida

Nova crkva je podignuta u periodu od 1958. do 1963. godine, ali ne na istom mestu kao prethodna.

Spomen-dom, na mestu porušene crkve, podignut je 1969. godine. Ispred doma je bila postavlјena figura „Majka sa detetom“ Antuna Augustinčića sa motivima hrvatske narodne nošnje.

Tek je 1986. godine na inicijativu SUBNOR-a Gline u istom prostoru formiran i Spomen-muzej, a Augustinčićeva skulptura je izmeštena. Inicijativa u vezi sa postavlјanjem spomen-obeležja je prihvaćena tek 1990. godine.

Postavlјena je skulptura “Dveri“ i urađena su dva mozaika u centralnom delu Spomen-doma, sa motivima “pokrsta“ i stradanja, dok su bronzane ploče sa imenima 1570 žrtava postavlјene tek 1995. godine.

Nestankom Republike Srpske Krajine 1995. godine, nestalo je i spomen-obeležje, a Spomen-dom je preimenovan u ,,Hrvatski dom”.

izvor:24.sedam.rs

Komentari

Za objavu komentara morate biti prijavljeni.

Jeste li uživali u ovom članku? Budite informisani pridružujući se našem biltenu!

Povezano
Autor: