VLASENICA: SJEĆANJE NA NEDUŽNE SRPSKE ŽRTVE; MEĐU STRADALIMA ŽENE, STARCI I DJECA

U Vlasenici se svakog 21. aprila tradicionalno obeležava Dan oslobođenja opštine u proteklom odbrambeno-otadžbinskom ratu. Građani Vlasenice se na ovaj dan u velikom broju okupljaju kako bi odali počast svima koji su ubijeni i stradali tokom rata i kako bi se molitvama prisetili jednog teškog i tragičnog perioda.

Muslimanske snage su tokom poslednjeg rata (1992-1995) na teritoriji srednjeg Podrinja ubile 3267 građana srpske nacionalnosti, uključujući i 72-oje dece. Samo na području predratne vlaseničke opštine (uključujući Miliće i Šekoviće) ubijeno je više od pet stotina Srba, među kojima i mnogo žena, staraca i dece. Nad građanima srpske nacionalnosti su tokom trajanja rata počinjeni brojni ratni zločini od masovnih egzekucija, silovanja, mučenja, nasilnog i sistematskog progona pa sve do uništavanja verskih i kulturnih objekata. Vrlo brzo su širom vlaseničke i susednih opština formirani i logori za Srbe u kojima su vršene najgnusnije torture i zverska mučenja, sadistička iživljavanja, silovanja, sakaćenja te masovne egzekucije. Žrtve ratnog bezumlja bili su civili oba pola i svih uzrasta: od male dece do starih i nemoćnih. Uništeno je i spaljeno preko trideset sela i zaselaka a mnoge kuće do danas nisu obnovljene. Osim Srba, žrtve pomahnitalih orićevih razbojnika su bili i brojni pošteni muslimani koji su hapšeni, mučeni i zlostavljani samo zato što nisu želeli da uzmu oružje u ruke i ubijaju svoje dojučerašnje komšije Srbe. Neki su svoje poštenje i dobrotu platili glavom.

MILEVA LAZAREVIĆ - "MAJKA HRABROST" : MUŽA SU OTROVALI, A TRI SINA UBILI NA KUĆNOM PRAGU

U Vlasenici nema kuće koja nekoga nije izgubila tokom rata. Bio je to period kada su majke sahranjivale decu, deca roditelje, braća sestre, unuci bake i deke itd. Ipak, simbol stradanja srpskog naroda i agresije na Vlasenicu predstavlja tragična sudbina Mileve Lazarević, u narodu poznatije kao "Majka hrabrost". Ovoj poštenoj i čestitoj ženi, muslimanski vojnici su 1992. na kućnom pragu ubili trojicu sinova, dva zeta, dva sestrića kao i veliki broj bliže i dalje rodbine. Suprug Vlado je otrovan još 1991. a ćerka Milka je od prevelike tuge za braćom tragično preminula nekoliko godina nakon rata.  

"Pred sam početak rata, decembra 1991. godine otrovan je moj suprug Vlado. Nikada nismo saznali od čega, ali sumnjamo da je otrovan u prodavnici koju je držao jedan musliman. Svenuo je kao biljka, za 10 dana. Nisam ga ni oplakala, a osvanuo je rat i ubrzo je naše selo, Šadići popaljeno, a mi izbegli u Vlasenicu. Ubijen je prvo jedan sin. Pre nego što će mi biti ubijeni sinovi Savo i Stanko, kćerki Milki Vuković je ubijen suprug. Nismo ga pošteno ni oplakali, a onda su mučki i svirepo ubijeni moji sinovi Savo i Stanko. U toj zasedi je još 13 ljudi stradalo, a kada su ih dovezli traktorom ja sam se onesvestila. Tuga me je s nogu oborila…Uzmem njihove slike pa pričam s njima. Sama se ispričam i isplačem i onda ućutim... Ali, ja sam ponosna na njih mrtve. Ponosim se. Imala sam djecu, daj Bože da ih svako onakve ima. I ponosno idem kad mogu da idem – ispričala je pre nekoliko godina nepokorna majka Mileva.

"Ako se i ovo srpsko selo zatre, kako će naši potomci znati da kažu ko su i odakle su. Sa 16 godina sam morao da uzmem pušku, tri brata su mi ubijena na ognjištu. I ja treba sve to da zaboravim ili napustim? Nema šanse. Zbog moje mrtve braće ću se boriti sve dok sam živ da Šadići ne zamru. Muslimani su došli preko brda, iz komšijskog sela Cerska. Samo par meseci ranije smo se sa njima dogovorili da oni čuvaju nas od njihovih zlih ljudi, a mi njih od naših. Obećali. Obećali i pogazili. Upali su rano ujutro u naše Šadiće i pobili sve što nije moglo da pobegne, ukupno 29 ljudi. Kada su tela dopremljena pred bolnicu u Miliće, jedan američki novinar je pao u nesvest videvši povrede. Nekima su bili isečeni polni organi, drugima su u šupljinama tela pronađene čaure, a neki su živi spaljeni. Niko nikada nije odgovarao za ovaj zločin. Nikada se niko iz Haga nije zaputio za Šadiće da barem pita šta se to dogodilo - ispričao je Zoran, jedini Milevin preživeli sin.

 

U napadu na Šadiće masakrirane su domaćica Pejka Mišić (34) i njena majka Jovanka (72). Obe žene su zlostavljane, mučene pa ubijene. O svireposti zločina govori i činjenica da su lica ubijenih bila potpuno neprepoznatljiva od zadobijenih povreda. U napadu na Šadiće ubijena je Radojka Mišić (1927) dok je veći broj žena i staraca teško ranjeno. U zoru 13. avgusta 1992. napadnuto je selo Klještani gde je masakriran veći broj civila. U svojim kućama zaklani su civili Vojin Klještan (1936) i njegova supruga Grozda Klještan (1930). Oboje su mučeni na strašne načine a potom izmasakrirani hladnim oružjem. Slična sudbina zadesila je i njihove susede i rođake Radovana i domaćicu Bogdanu Klještan, koji su nakon brutalnih tortura preklani. Selo je do temelja opljačkano i popaljeno a u zločinu je, prema riječima svedoka, učestvovao veliki broj naoružanih muslimanskih vojnika ali i žena i maloletnika koji su pljačkali srpske kuće i imovinu. 

 

SILOVANJA, ZLOSTAVLJANJA I MUČENJA SRPSKIH CIVILA U LOGORIMA

Na području vlaseničke opštine silovano je i zlostavljano na desetine žena i devojaka srpske nacionalnosti. Masovna silovanja su tokom rata u Bosni i Hercegovini (1992-1995) bila redovna pojava kod muslimanskih vojnika, pripadnika tzv. Armije BiH i korišćena su kao sredstvo etničkog čišćenja i ratnog zločina još u samo proleće 1992. Seksualno nasilje odvijalo se u logorima, porodičnim kućama a često i pred očima članova porodica. U poslednjem ratu vojska bosanskih muslimana, tzv. Armija BiH primenjivala je etničko čišćenje kroz masovna silovanja žena i devojčica širom Bosne i Hercegovine. Masovna i sistematska silovanja Srpkinja imala su za cilj nacionalno i versko poniženje žene, a vrlo često i političko poniženje. Silovanje žena predstavljalo je sa jedne strane podcenjivanje žene kao ličnosti a sa druge strane, oružana snaga sa kojom su raspolagali bosanski muslimani tamo gde su bili većina, doprinosila je i njihovoj moći i uverenju, da sa svojim protivnicima i žrtvama mogu raditi šta god požele.

 

Svi napadi na srpska sela (Šadići, Milići, Klještani, Rupovo Brdo, Rogosija, Jeremići, Žutica, Luke, Jelačići, Cikotska Rijeka..) praćeni su jezivim zločinima nad civilnim stanovništvom. Pripadnici muslimanske vojske su ubijali stare i nemoćne a mnoge žene su silovane i satima mučene. Među silovanim ženama, bila je i Anđa Obradović koja je uhapšena 17. septembra 1992. godine u Novom Selu, da bi potom prvo bila odvedena u selo Bajriće / Cersku i tamo zatočena, a onda “4. ili 5 oktobra” dovedena u zloglasni logor “Štalu” kod Vlasenice. “U Bajrićima su mi dali dimije i rekli da mi je ime Fata, te me odveli u samicu. Policajac Adem Kosterovac me je silovao i ubio moje još nerođeno dijete. Bila sam trudna”, ispričala je svojevremeno za medije, Anđa Obradović koja je u muslimanskim logorima provela nekoliko meseci gde je silovana, mučena i zlostavljana. Zajedno sa njom u vlaseničkom logoru bilo je zatočeno na desetine civila, uključujući i decu, koji su brutalno mučeni i ubijani. Civili iz Vlasenice odvođeni su i u logore koji su se nalazili u susednim opštinama Srebrenici i Kladnju. 

 

U logoru "Štala" kod Cerske su zatočenici držani u nehumanim uslovima, bez struje, grejanja, uslova za spavanje, higijene, a bili su izloženi nečovečnom postupanju od strane vojnika "Armije RBiH" i pripadnika TO RBiH, koji su se vraćali u Rovaše sa borbenih linija i neovlašteno ulazili u štalu, gde su vređali, psovali i tukli Radeta Pejića, Anđu Obradović, maloletnog Dragana Ilića i mnoge druge. Među zarobljenicima je bio i veliki broj muslimana koji su proglašeni "dezerterima, špijunima, izdajicama". Oni su takođe mučeni i zlostavljani od strane Orićevih vojnika a sve to samo zato što su i u najtežem periodu ostali ljudi. Reč je o hrabrim i čestitim ljudima koji su se oštro suprotstavili Alijinom zločinačkom režimu odbivši da učestvuju u zločinima nad srpskim stanovništvom. Neki muslimani su uhapšeni zbog toga što su bili oženjeni Srpkinjama. 

 

Nedužni civili su svakodnevno prebijani i mučeni, a žene silovane. Među njima je bio i tada maloljetni Dragan Ilić, koji je nakon strahovitih tortura masakriran u logoru. A imao je samo 16 godina i hiljade želja i snova koji ostaše nedosanjani..U Štali je bio zatvoren oko sedam meseci, a u januaru 1993. godine je odveden u Srebrenicu, gde je 1993. godine od strahovitih tortura nastupila njegova smrt. Dragana Ilića su zlostavljali i masakrirali pripadnici TO-a koji su se vraćali u Rovaše sa borbenih linija. Dušan Čestić, rođen 1937. godine, zarobljen je između sela Gobelj i Korijen.

Civilna policija ga je sprovela u logor "Štalu" oko 30. septembra 1992. godine. Nekoliko dana kasnije, početkom oktobra, pronađen je ubijen. I on je kao i ostali zatvorenici bio izložen vređanju,

psovanju i premlaćivanju. Muslimanski vojnici su nesrećnog čoveka nakon užasnih tortura obesili. Pronađen je kako visi sa stropa Štale. Pre smrti je često plakao i žalio se na bol u bubrezima usled povreda nanetih prebijanjem. 

 

Srpkinja S.R, rodom iz Vlasenice, zarobljena je u proleće 1992. i zatočena u muslimanskom logoru. Nju su u više navrata silovali muslimanski stražari i vojnici. S.R. je registrovao Međunarodni komitet Crvenog krsta, a prema medicinskoj dokumentaciji, usled fizičke torture i seksualnog zlostavljanja, devojka je ostala trajni invalid sa 60 odsto invaliditeta. Nesrećna žena je svojevremeno izjavila: “U vrijeme kad sam se nalazila u zatvoru sa mnom u zatvoru bile su i druge žene koje su, takođe, zlostavljane. To znam jer smo međusobno to pominjale. Odvodili su nas nodu oko 24 sata, navodno na informativni razgovor i zadržavali su nas oko 30 minuta, koliko im je bilo potrebno da se iživljavaju nad nama, najčešće pod prijetnjom da će nas ubiti. Prijetili su da će nas ubiti i ako nekome kažemo da nas tuku i zlostavljaju. Sjećam se da je među silovanim ženama bila i majka sa kćerkom od 16 godina. Jedne večeri prvo su odveli kćerku, a majka je počela da plače. Za njom su i majku odveli. Obje su to veče bile zlostavljane.” - ispričala je ova srpska logorašica. Sud Bosne i Hercegovine je 28. marta 2008. godine, nakon razmatranja i prihvatanja sporazuma o priznanju krivice, izrekao presudu u predmetu Veiz Bjelić, kojom je Bjelić

oglašen krivim za krivična dela ratni zločin protiv civilnog stanovništva i ratni zločin protiv ratnih zarobljenika, te osuđen na jedinstvenu (sramnu!) kaznu zatvora u trajanju od šest godina.

 

Zatočenik muslimanskog logora u Stuparima, Vitomir Andrić je bio prisutan u jednoj prostoriji u starom mesnom uredu, u kome su

bili Kahro Vejzović, Ismet Butković i Hariz Habibović, i video je da su ispitivali i udarali izvesnog civila Ladimira Dragića po glavi i grudima, te da su ga nastavili udarati i nakon što je pao na pod. Gazili su ga čizmama i skakali po njegovom telu. Sve je to trajalo oko pola sata da bi na kraju Mujčinović rekao Andriću: “Možeš idi u zgradu, nisi vidio ništa”. Andrić je, vrativši se nazad, ostalima rekao da Dragić sigurno neće ostati živ. Tako je i bilo. Nesrećni čovek je ubrzo pronađen mrtav. 

 

DEČAK OD 15 GODINA PREŽIVEO STRELJANJE MUSLIMANSKIH VOJNIKA

Strahovit zločin nad srpskim civilima se dogodio u rano proleće 1992. kada su pripadnici Armije BiH, regrutovani sa područja Vlasenice, Cerske i Konjević Polja masakrirali osam a teško ranili troje srpskih civila, nedaleko od sela Žutica. Mićo Lazarević je imao svega 17 godina kada je ubijen. Najstariji među njima je imao 72 godina. Domaćice Miljana Obradović (54) i Obrenija Ilić (34) lišene su života na vrlo okrutan i bezuman način. Neki civili su mučeni a nekima je odmah pucano u potiljak. Napad i streljanje su sa teškim povredama preživela samo tri putnika. Među preživelima je bio i Dragan Obradović iz Milića koji je imao 15 godina kada se desio napad u Žutici. Uspeo je, sticajem okolnosti, da pobegne, ali slike užasa još uvek su itekako žive, ispričao je svojevremeno novinarima. "Napravili su zasjedu gdje je sada obilježje, pucali su sa svih strana. Bilo je i žena i djece... Nisu imali milosti ni prema ranjenima. Ni sam ne znam kako sam uspio da pobjegnem. Detonacija je bila stravična. Čuo sam zapomaganje Milenka Kovačevića kojem su geleri raznijeli oči, a Slobodan Zečić, koji je ležao sa moje lijeve strane, već je bio mrtav. Imao je teške rane na grudima...", prisetio se Obradović. Dečak je među napadačima prepoznao Jusupa Ahmetovića, a na suđenju je ispričao kako je Ahmetović izašao iz reke Јadar sa puškom, "mokar do pojasa" i da je sa njim bilo još dobro naoružanih nadapača. "Dok smo potrbuške ležali na asfaltu, na trenutak sam pogledao prema Јadru odakle su dolazili napadači. Prepoznao sam Јusupa Ahmetovića Јuku. Znam ga od 1988. godine pošto sam išao u školu iz Podravanja u Derventu i čekao autobus na šumarnici, gdje je Јuka radio kao portir", naveo je Obradović, koji je bio zaposlen kao jamski kopač u "Boksitovim" rudnicima. On je dodao da su Јuka i družina, nakon što su pretresli zarobljenike, zastali da se dogovore, što su oni iskoristili za bekstvo. "Čuli smo da je jedan od njih pitao `šta da radimo sa ovima` i da mu je drugi mušku glas odgovorio `pobijte ih sve majku im..., pa da bježimo`. Tada je neko od naših povikao `bježimo`, nakon čega smo se razbježali", rekao je Obradović. Očevici tvrde da su neki od poginulih, nakon ranjavanja, bili "overavani" hicem u čelo, što su potvrdili i kasniji obdukcioni nalazi. Dragan Kovačević, brat poginulog Milenka, ispričao je da su leševi bili stravično unakaženi. - Sve su to bili civili. Slobodan Zečić je išao u Miliće kod lekara, jer je dan ranije povredio nogu, ovi dječaci su pošli u Miliće da se sklone, jer su u seoskim područjima već počele provokacije... Poginule su i dvije žene, jedan stariji čovjek. Svega trojica su, da kažem, bili malo sposobniji, ispričao je Kovačević. 

 

Domaćica Veseljka Vasiljević (62) masakrirana je na pragu svoje porodične kuće 17. maja 1992. od strane muslimanskih vojnika prilikom etničkog čišćenja Podrinja od srpskog stanovništva. U napadu muslimanskih snaga iz Cerske u Bukovici je zverski ubijena Radojka Erić (40), u Grabovici Rajko Matić (60) a u Lukama Obrad Milošević, star 65 godina. U napadima na srpska sela stradali su Dragomir Jakšić, Marija i Marko Došić, Cvijeta Slijepčević, Marko Brežančić, Mijat Vučić, Ranko Kazimirović, Mlađan Marinković, Stanica Madžarević i mnogi drugi.

29. maja 1992. napadnuto je srpsko selo Jeremići, gde je masakrirano deset lica srpske nacionalnosti. 10. juna 1992. napadnuto je selo Rupovo Brdo kod Vlasenice, gde je ubijeno i ranjeno preko 50 civila i branilaca sela. Bračni par Vojislav Milinković i njegova supruga Mirjana, maltretirani su i mučeni a potom ubijeni i zapaljeni u svojoj porodičnoj kući. Među ubijenima su bili i starica Koviljka Žugić (70), starac Komljen Žugić i njegov sin Trifko. Spaljeno je 30 srpskih kuća i 40 pomoćnih zgrada i objekata, među kojima i osnovna škola. U napadu na Rogosiju i Bračan masakrirano je 35 zarobljenika i civila. Svi su brutalno mučeni pre ubistva. Ljudima su vađene oči, sečene ruke, lomljeni prsti a neki su pronađeni i bez glave. U napadu na srpsko selo Cikotska Rijeka 23. decembra 1992. muslimanski ekstremisti su masakrirali dvanaestoro Srba, a prilikom napada na selo Udrč u toku noći 9. marta 1993. agresori iz Cerske su poubijali petnaest meštana uglavnom srpske nacionalnosti, starosti od 18 do 52 godine. Zlikovci su tog dana na svirep način ubili Mirsada Mujačića i Rasima Mehmedovića, ljude koji su se među prvima oštro suprostavili zulumima alijine vojske nad Srbima i Bošnjacima i stali u zaštitu nejači. Odbili su da ubijaju svoje dojučerašnje komšije Srbe i zbog toga nažalost platili glavom. 

Napadi na srpska sela i zaseoke su trajali sve do kraja rata, a ubistva srpskih civila nastavljena su i nakon 1995. 

 

 

U NAPADU NA PELEMIŠE I ŠEKOVIĆE STRADALI I TRUDNICA, NASTAVNIK, ŽENE I STARCI

 

Među fotografijama koje su postavljene u spomen sobama može se videti i slika Mire Krstić, koja tek što je zakoračila u 18-u godinu života. Ova devojka je svirepo ubijena na svom kućnom pragu krajem aprila 1994. Usmrtila ju je jedna od mnoštvo muslimanskih granata koje su zasipale grad i okolna srpska sela. Te granate su ispaljene svesno i sa jedinim ciljem - da ubiju! Da stvar bude još tužnija, Mira je u trenutku ubistva bila u poodmakloj trudnoći. Ipak, samo zbog svoje verske i nacionalne pripadnosti je okrutno ubijena a sa njom u smrt otišlo je i njeno nerođeno dete kao i majka njenog momka Ruža Radivojević (44). Od muslimanskih granata živote su izgubili i starica Mara Milić (67) koja je usmrćena dok je radila u bašti, zatim nastavnik Ljubisav Stupar i Zoran Lainović koji stadoše u odbranu nejači, zatim domaćica Soka Glišić (42), Božica Vlačić (35), Milenka Lulić (41), Relja Vukajlović (72), Dušanka Vukajlović (68), Zorka Glišić (42), Jelenka Kitaljević (68), Kostadin Korać (64), Ivka Lukić (40), Tijana Lujić i mnogi drugi. Na desetine civila, mahom žena i dece je teško ranjeno prilikom besomučnog granatiranja civilnih objekata a do danas niko od muslimanskih generala i počinilaca nije procesuiran niti osuđen za ove monstruozne zločine.  

 

U napadu na selo Jelačići na pravoslavnu novu godinu, 14. januara 1994. jake muslimanske snage iz "zaštićene zone" Srebrenice, Cerske i Kladnja zverski su ubili sedamnaest meštana srpske nacionalnosti. Svi ubijeni su bili nemoćni civili, žene i starci i svi su masakrirani u svojim kućama. Obdukciju je radio naš istaknuti patolog dr Zoran Stanković koji je konstatovao kako su sve žrtve strahovito mučene i zlostavljane pa tek onda ubijene. Najstarija žrtva je bio Božo Erdelić od 85 godina, a ubijeno je i pet žena. Sva imovina pobijenih srpskih civila je opljačkana i uništena a u tome su se naročito istakli muslimanski naoružani civili - žene i maloletnici. Za ovaj masakr do danas niko nije odgovarao. 

 

Drugog maja 1996. u šumi nedaleko od Milića, muslimanski razbojnici iz Srebrenice zverski su ubili pet srpskih civila, drvoseča i radnika koji su obavljali uobičajene radove. Sud u Bijeljini je pokrenuo proces protiv nekoliko muslimana ali su oni prebegli u inostranstvo gde žive pod lažnim imenima.

 

Tokom rata u Vlasenici živote je izgubilo i mnogo dece srpske nacionalnosti od kojih su neka ubijena na svirepije načine. Ona druga, koja su imala tu sreću da prežive, ostala su da svedoče o preživljenim traumama i torturama. Tako posetioci spomen soba u Vlasenici i Milićima mogu videti fotografije Nade Brežančić (9), Dragana Brežančića (12), Milenka Trifkovića (13), Radeta Golića (12), Nebojše Ilića (17), Mire Krstić (17), Miće Lazarevića (17), Riste Kojića (10), Ninoslava Savića (13), Radomira Lulića (7), Ilije Mučibabića (16), i mnoge druge dece koja postradaše u ratnom vihoru..pred tim slikama tuge baš niko ne ostaje ravnodušan. 

 

ISPOVESTI PREŽIVELIH SRBA I SVEDOKA ZLOČINA

 

 

"Napad na moje selo bio je u srijedu izjutra u 4.50 casova. Toga dana sam spavala sa Mirjanom u njenoj kući. Tog jutra Mirjana kada je izlazila iz kuće ubijena je na pragu, ja sam čula pucanj i odmah sam ustala da vidim šta je. Vidila sam Mirjanu kako leži preko praga. Vratila sam se u sobu a u tom momentu kada sam izasla, doš'o je Vojko, Mirjanin suprug. Pokušao je da digne Mirjanu, jer smo mislili da nije mrtva. U momentu je osuo žestok napad na kuću. Muslimani su nam veoma blizu prišli, pa je i Vojko pogođen. Ja sam se odatle povlačila puzeći jedno 30 metara do kuće Radoja Milinkovic. Tu je bio Radoje Milinkovic, Dragomir Žugic i njegov sin Zdravko. Tu smo nas cetvoro bili u zaklonima kod Radojeve kuce, tako da su nam muslimani prilazili sa sve zešćim napadom i tada nam je ubijen i Radoje. Tada smo se nas troje povlačili, pridružio nam se i Slavoljub Žugić i rekavši nam da je Relja Milinkovic poginuo u prvom napadu. Dok smo se mi povlacili iz sela muslimani su upadale u naše kuće, pljačkali i palili. Gledali smo kako pale naše kuće. Mi smo gledali, ali smo bili nemoćni. Nas četvoro, jer nam je četvoro poginulo, a Vlado Milinković je nestao. Bili smo odseceni od naselja Žugić, tako da smo bili primorani da se povlačimo u šumu. Da spasimo glave, uz veliki bol i tugu za našim pobijenim i nestalim i za našim kućama punim svega sto smo godinama stjecali sa velikom mukom i trudom. Stoka nam je sva ostala u štalama koju su ustase zivu palili dok nije vojska stigla u pomoć". - ispričala je Milojka čije je selo napadnuto i spaljeno u proleće 1992. (Hronika našeg groblja)

 

 

"U maju mjesecu 1992. godine nalazio sam se na obezbjedjenju rudnika u Gunjacima. Dana 21. 05. 1992. godine vraćao sam se sa pomenutog obezbjedjenja sa jos par kolega da bi negdje oko 14,30 časova naišao na kamion tamić zelene boje sa ceradom koji smo stopirali na kamenolomu u Gunjacima i sjeli ispod cerade. Kamionom je upravljao Petković Mladjen iz Milića koji je i vlasnik kamiona, a isti je prevozio žene i djecu iz Podravanja do Milića. Ispod cerade sjedili smo ja, Kandić Nedeljko, Kazarević Mićo, Sarac Vojislav, Zecic Slobodan, Obradovic Miljana, dok su u kabini sjedili vozac Petkovic Mladjen, Kovacevic Milenko i Ilic Obrenija, i jos je pod ceradom sjedilo dvoje djece Ilic Mile i Obradovic, ne sjećam se imena. Kada smo naišli u naselje Žutica na naše civilno vozilo je otvorena vatra iz automatskog oružja sa svih strana. Tada je nastala opšta vriska i kuknjava te sam ja u jednom momentu povikao Kandić Nedeljka da iskačemo iz kamiona, jer je kamion već bio stao. Kada smo iskočili ja sam pomislio da je vozač pobjegao iz kabine, jer sam prethodno čuo da su se vrata otvorila, ali kako rekoh, kada smo izašli vidio sam vozača Petkovića da leži ispod diferencijala kamiona i da je mrtav. Na drugoj strani je ležao takodje mrtav na asfaltu Kovačević Milenko, dok je u kamionu ostala Obrenija, koja je takodje vec bila ubijena i vidio sam da je imala ranu na čelu. Posle sve te pucnjave na kamion je bačena nekakva eksplozivna naprava, tako da su pojedini bili masakrirani već pod ceradom kamiona. Čim smo izasli iz kamiona istog momenta je pogodjen i Kandić Nedeljko i vidio sam da mu iz ledja curi krv. Ja sam pokušao da bježim, ali sam u jednom momentu začuo glas "Predajte se i ruke u vis" što sam i učinio. Vidio sam jednog koji mi je naslonio pušku na leđa i komandovao da legnem na asvalt, sto sam i ucinio. Ja se ne mogu sjetiti koji je to bio niti sam ga prepoznao, a isti je natjerao i pomenuto dvoje djece da legnu. Djeca su tada počela da vrište i plaču, a ja sam već bio ranjen u predjelu glave, dok mi je eksplozija otkinula pola malog prsta sa ruke. U jednom momentu nepoznato lice se udaljilo od nas za oko trideset metara i zvao je nekoga da ga pita šta da radi sa nama. Ovaj mu je odgovorio "ubijaj sta ce nam" i ja sam u tom momentu gurnuo djecu sa asvalta i počeo da bježim kroz jednu šumicu. Oni su tada za nama otvarali vatru, a ja sam usput bježao dok sam manje dijete nosio, a onog većeg sam gurao ispred sebe. Iz tog pakla uspjeli smo se izvući ja, Ilic Mile i djecak prezimena Obradovic, dok su svi ostali u kamionu, to jest njih osam poubijani i masakrirani." - ispričao je Radomir, preživela žrtva muslimanskog napada. (Hronika našeg groblja)

 

 

"Moje selo su muslimani spalili 10. 06. 1992. god. pod komandom Mekanić Bećira, rodom sa sela Žutica, u zadnje vreme bio je predsednik opstine Vlasenica. Napadao je od Stedre sa 250 muslimana. Druga grupa od 200 muslimana pod komandom Tursunović Zulfe dosli sa Zedanjaska, napadali od Dubokog Dola. Treća grupa od Đila od 200 muslimana vršili napad sa Rudog Brda pod komandom Ademović Ibrahima, zvani Čakura, i Turković Fadila, pred rat bio komandir milicije u SO Vlasenica. Četvrta grupa muslimana napadala je od Karaule na Gligore i Žugiće sa 150 muslimana. Napad je bio žestok, počeo je u 5 časova ujutro i trajao je do 15 časova. U ovom napadu prouzrokovana je velika materijalna šteta u potpunosti. Jedan dio sela je osto, sto je branilo 10 boraca, ali je popaljen i taj dio treći dan, u potpunosti, kada su se ponovo povratili da dokrajče i unište. Ovo selo je brojalo 37 numera. Muslimani su ga u potpunosti uništili, opljačkali i spalili. Oterali su stoku, goveda, ovce i ostalu pokretnu imovinu. Poginulo je mnogo civila: ubijane su žene i starci, svi pred svojim kućama. Neki su i nestali. Dal je staro il mlado, nisu gledali. To je sve bilo pobijeno - ispričala je Aleksija, meštanka Rupovog Brda. (Hronika našeg groblja)

 

 

"Život u Vlasenici je bio pretežak. Nismo imali ni jesti, ni piti, ni struje, baš ništa. Glad je velika bila, još teže je bilo po srpskim selima, bila su okružena, nije se moglo preživjeti. Nema dana da nekog nisu od naših zaklali, ili živog zapalili, strijeljali. Svaki dan nove vijesti, svaka teža od prijeđašnje. Granate su tukle svaki dan, u grad je došlo mnogo, mnogo izbjeglica koje su muslimani protjerali iz Srebrenice, Kladnja, vlaseničkih sela...stalno je bila panika, neizvjesnost. Njihovi komandanti su činili sve da uđu u grad i sve nas istrijebe. Kakva 95-a, rat je ovdje počeo još u aprilu 92-e. U prva tri mjeseca na stotine Srba je umoreno..duž cijele Drine. Logore su otvorili gdje su silovali žene, tukli, ubijali sve redom. Naši nisu išli u njihova sela tamo, nisu ni mogli i da su htjeli, ono su bila vojna uporišta, Cerska.. naši su svi do jednog na kućnom pragu stradali i pobijeni, a muslimani su isto po našim selima izginuli dok su dolazili da nas ubijaju i da kradu, zar to nisu agresori, okupatori kad dođu na tuđi prag.. eto šta su." - ispričala je Ruža, meštanka Vlasenice. (Youtube)

 

 

Izvor: Milivoje Ivanišević - "Hronika našeg groblja"

Jeste li uživali u ovom članku? Budite informisani pridružujući se našem biltenu!

Komentari

Za objavu komentara morate biti prijavljeni.

Povezano
Autor: