VLASENICA: ZA SILOVANJA I ZLOSTAVLJANJA SRPKINJA JOŠ NIKO NIJE ODGOVARAO! ŽRTVE PREPUŠTENE ZABORAVU

Muslimanske / bošnjačke snage su tokom poslednjeg rata (1992-1995) na teritoriji srednjeg Podrinja ubile 3267 građana srpske nacionalnosti, uključujući i 72-oje dece. Samo na području predratne vlaseničke opštine (uključujući Miliće i Šekoviće) ubijeno je više od pet stotina Srba, među kojima i mnogo žena, staraca i dece. Nad građanima srpske nacionalnosti su tokom trajanja rata u srednjem Podrinju počinjeni brojni ratni zločini od masovnih egzekucija, silovanja, mučenja, nasilnog i sistematskog progona pa sve do uništavanja verskih i kulturnih objekata. Vrlo brzo su širom vlaseničke i susednih opština formirani i logori za Srbe u kojima su vršene najgnusnije torture i zverska mučenja, sadistička iživljavanja, silovanja, sakaćenja te masovne egzekucije. Žrtve ratnog bezumlja bili su civili oba pola i svih uzrasta: od male dece do starih i nemoćnih.

Samo na području ove opštine uništeno je i spaljeno preko trideset sela i zaselaka a mnoge kuće do danas nisu obnovljene. Osim Srba, žrtve pomahnitalih muslimanskih/bošnjačkih razbojnika su bili i brojni pošteni muslimani koji su hapšeni, mučeni i zlostavljani samo zato što nisu želeli da uzmu oružje u ruke i ubijaju svoje dojučerašnje komšije Srbe. Neki su svoje poštenje i dobrotu platili glavom. 

LOGOR U CERSKOJ - MESTO STRAVE I UŽASA

Jedan od najzloglasnijih logora bio je onaj u selu Cerska, čuvenom bošnjačkom vojnom uporištu. Taj logor pod nazivom "Štala" predstavlja mesto strave i užasa gde su zatočenici držani u nehumanim uslovima, bez struje, grejanja, uslova za spavanje, higijene. Oni su konstantno bili  izloženi nečovečnom postupanju od strane vojnika "Armije RBiH" i pripadnika TO RBiH. Selo Cerska je tokom rata bilo glavno vojno uporište muslimanskih snaga odakle su konstantno vršeni napadi na nezaštićena srpska sela vlaseničke, srebreničke i zvorničke opštine. U tim napadima činjeni su strašni zločini nad civilnim stanovništvom.

Prema podacima Centra za demokratiju i tranzicionu pravdu, logor "Štala" je formiran krajem maja 1992. godine u zaseoku Rovaši. Štala je bila dimenzija 4x5 metara i bila je podeljena na viši i niži nivo. Ovaj objekat je bio zidan od blokova, krov je bio limeni, a vrata i tavan su bili od drveta. Na plafonu objekta je bio poklopac. Na početku rata su u njemu držani zatočenici i muslimanske i srpske nacionalnosti. Nekoliko civila je ovde ubijeno, uključujući i dete od 16 godina, dok je jedna trudna Srpkinja višestruko silovana zbog čega je izgubila bebu.

Područje opštine Vlasenica, kao i čitavo srednje Podrinje, bili su teritorijalna aspiracija ideologa i protagonista projekta "čiste muslimanske Bosne i Hercegovine" još tokom perioda osmanske vladavine, a domicilni muslimani / Bošnjaci su svoje genocidne namere pokazali u periodu tokom Drugog svetskog rata (1941-1945) kada je u Vlasenici i srednjem Podrinju ubijeno preko 10 000 Srba, među kojima i četiri stotine dece. Pet decenija kasnije, potomci tih fašista ponovili su zločine svojih predaka sa istim ciljem - da zatru sve srpsko.  

Na području vlaseničke opštine je silovano, zlostavljano i ubijeno mnogo žena i devojaka srpske nacionalnosti. Ovaj broj nikada neće biti precizno utvrđen budući da mnoge žene i dalje ćute o torturama koje su preživele, neke su umrle odnevši svoje tajne u zemlju..Masovna silovanja su tokom rata u Bosni i Hercegovini (1992-1995) bila redovna pojava kod muslimanskih/bošnjačkih vojnika, pripadnika tzv. Armije BiH i korišćena su kao sredstvo etničkog čišćenja i ratnog zločina još od proleća 1992. godine.

Seksualno nasilje odvijalo se u logorima, porodičnim kućama a često i pred očima članova porodica. Bile su to nečije majke, žene, ćerke, sestre koje su bez ikakvog razloga postale mete pomahnitalih zveri koje i danas možda slobodno šetaju, budući da pravosudne institucije u BiH te silovatelje i ubice ne žele da procesuiraju.

POTRESNA ISPOVEST SRPKINJE SILOVANE U CERSKOJ

Svi gerilski napadi na srpska sela (Šadići, Milići, Klještani, Rupovo Brdo, Rogosija, Jeremići, Žutica, Luke, Jelačići, Cikotska Rijeka..) bili su praćeni jezivim zločinima nad civilnim stanovništvom. Pripadnici muslimanske vojske su ubijali stare i nemoćne a mnoge žene su silovane i satima mučene. Među silovanim ženama, bila je i A. O. koja je uhapšena 17. septembra 1992. godine u Novom Selu, da bi potom prvo bila odvedena u selo Cerska gde je zatočena u zloglasni logor "Štala". Nakon toga bila je i u logorima u Bajrićima i Srebrenici. - U Logoru su mi dali dimije i rekli da mi je ime Fata, te me odveli u samicu. Policajac Adem Kosterovac me je silovao i ubio moje još nerođeno dijete. Bila sam trudna, ispričala je svojevremeno za medije, A.O. koja je u muslimanskim logorima provela nekoliko meseci gde je silovana, mučena i zlostavljana. A.O. je takođe izvesni period zarobljeništva provela i u logoru u Srebrenici koji je bio pod direktnom komandom Nasera Orića. Ovde je proživela stašne torture i mučenja. Zajedno sa njom u vlaseničkom logoru bilo je zatočeno mnoštvo civila, uključujući i decu, koji su brutalno mučeni i ubijani. 

A.O. je o svojoj tragičnoj sudbini javno svedočila i u dokumentarnom filmu o stradanju Srba u Srebrenici. - Teško mi je i bolno. Tukli su me svakodnevno. Imala sam nebrojano mnogo rana i povreda. Šutirali su me u stomak. Jednom su me toliko dugo tukli i iživljavali se na meni da sam počela da plačem i vrištim na sav glas.  - ispričala je ova hrabra žena. U dokumentarnom filmu RTS-a o ženama žrtvama rata u BiH, A.O. svedoči o stravičnim torturama koje je doživela i preživela. Ova hrabra žena ističe kako je nakon izlaska iz logora otišla u kuću svoje svekrve umesto kod roditelja. Međutim, ovde nije bila dobro dočekana. Ni kriva ni dužna bila je izložena pogrdama i ružnim rečima. Zamerali su joj to što je bila u logoru i što je bila žrtva silovanja. Ona ističe da često sreće i viđa jednog od svojih tamničara koji je učestvovao u njenom zarobljavanju. Jednom prilikom ga je čak i upitala da li je se seća u ropstvu što je on negirao. Iako je imala podršku svoje porodice, A.O. je ipak završila u duševnoj bolnici u Sokocu. 
ZLOČINI BEZ KAZNE

U poslednjem ratu vojska bosanskih muslimana, tzv. Armija BiH primenjivala je etničko čišćenje kroz masovna silovanja žena i devojaka širom Bosne i Hercegovine. Masovna i sistematska silovanja Srpkinja imala su za cilj nacionalno i versko poniženje žene, a vrlo često i političko poniženje. Silovanje žena predstavljalo je sa jedne strane podcenjivanje žene kao ličnosti a sa druge strane, oružana snaga sa kojom su raspolagali bosanski muslimani tamo gde su bili većina, doprinosila je i njihovoj moći i uverenju, da sa svojim protivnicima i žrtvama mogu raditi šta god požele.

Srpkinje su u Srebrenici, Vlasenici i Podrinju su sistemski i masovno silovane, zlostavljane i ubijane...što po svojim kućama, što po logorima. 

Srpkinja S.R, rodom iz Vlasenice, zarobljena je u proleće 1992. i zatočena u muslimanskom logoru. Nju su u više navrata silovali muslimanski stražari i vojnici. S.R. je registrovao Međunarodni komitet Crvenog krsta, a prema medicinskoj dokumentaciji, usled fizičke torture i seksualnog zlostavljanja, devojka je ostala trajni invalid sa 60 odsto invaliditeta. Nesrećna žena je svojevremeno izjavila: U vrijeme kad sam se nalazila u zatvoru sa mnom u zatvoru bile su i druge žene koje su, takođe, zlostavljane. To znam jer smo međusobno to pominjale. Odvodili su nas nodu oko 24 sata, navodno na informativni razgovor i zadržavali su nas oko 30 minuta, koliko im je bilo potrebno da se iživljavaju nad nama, najčešće pod prijetnjom da će nas ubiti. Prijetili su da će nas ubiti i ako nekome kažemo da nas tuku i zlostavljaju. Sjećam se da je među silovanim ženama bila i majka sa kćerkom od 16 godina. Jedne večeri prvo su odveli kćerku, a majka je počela da plače. Za njom su i majku odveli. Obje su to veče bile zlostavljane. - ispričala je ova srpska logorašica. Sud Bosne i Hercegovine je 28. marta 2008. godine, nakon razmatranja i prihvatanja sporazuma o priznanju krivice, izrekao presudu u predmetu Veiz Bjelić, kojom je Bjelić proglašen krivim za krivična dela ratni zločin protiv civilnog stanovništva i ratni zločin protiv ratnih zarobljenika, te osuđen na jedinstvenu (sramnu!) kaznu zatvora u trajanju od šest godina. 

SRPSKA SELA OPUSTOŠENA, CIVILI MUČENI I UBIJANI

 
 
Jedan od monstruoznih zločina dogodio se i sredinom avgusta 1992. kada su muslimanski/bošnjački zlikovci napali nebranjena srpska sela Klještani i Šadići i tako počinili masakr neviđenih razmera. U zoru 13. avgusta 1992. napadnuto je prvo selo Klještani gde je masakriran veći broj civila. U svojim kućama zaklani su civili Vojin Klještan (1936) i njegova supruga Grozda Klještan (1930). Oboje su mučeni na strašne načine a potom izmasakrirani hladnim oružjem. Slična sudbina zadesila je i njihove susede i rođake Radovana i domaćicu Bogdanu Klještan, koji su nakon brutalnih tortura preklani. Selo je do temelja opljačkano i popaljeno a u zločinu je osim naoružanih muškaraca, učestvovao i veliki broj muslimanskih žena i maloletnika koji i danas slobodno šetaju kako Podrinjem, tako i čitavom Bosnom i Hercegovinom. Klještani su pre rata brojali 123 stanovnika, a danas nakon progona i zločina u selu živi dvadesetak starijih lica. Dva dana kasnije, 15. avgusta 1992. usledio je napad na Šadiće gde baš niko nije bio pošteđen. Sve žrtve su najpre mučene i sakaćene a potom masakrirana. U napadu na Šadiće masakrirane su domaćica P. M. (34) i njena majka J.M. (72). Obe žene su zlostavljane, mučene pa ubijene. Patolozi su konstatovali kako su obe žene silovane pa ubijene.
U napadu na selo Rupovo Brdo ubijen je veći broj civila. Bračni par Vojislav Milinković i njegova supruga Mirjana, maltretirani su i mučeni a potom ubijeni i zapaljeni u svojoj porodičnoj kući od strane bošnjačkih vojnika iz Cerske i Srebrenice. Među ubijenima su bili i starica Koviljka Žugić (70), starac Komljen Žugić (68) i njegov sin Trifko. Nesrećni ljudi su takođe mučeni i zlostavljani, nakon čega su svirepo i mučki ubijeni. Spaljeno je 30 srpskih kuća i 40 pomoćnih zgrada i objekata, među kojima i osnovna škola.
 
Hladnog, zimskog 8. februara 1993. jake muslimanske oružane formacije su izvršile napad na nebranjeno srpsko selo Vandžići, nedaleko od Milića, i tom prilikom zverski ubili bračni par, civile, Marka Došića (1933) i njegovu suprugu Mariju Došić (1933), meštane ovog sela. Oboje su pre smrti zverski mučeni i zlostavljani a potom masakrirani. U tom napadu spaljeno je više kuća i ostalih objekata. Pokretna imovina meštana je opljačkana, a ono sto nije moglo da se opljačka uništeno je spaljivanjem ili razaranjem.
 
U knjizi "Hronika našeg groblja" našeg istaknutog istoričara Milivoja Ivaniševića, navodi se i svedočenje Sretena Došića koji je uspeo da preživi ovaj masakr:
 
- Dana 08. 02. 1993. godine oko 06,00 časova ja sam došao kući, jer sam se prethodne noći nalazio na straži u selu Vandžići. Tek što sam stigao kući i izuo sam cizme i sjeo pored peći da se ogrijem, začuo sam neku galamu u selu, cula se i psovka. Kada sam pogledao kroz prozor primjetio sam veći broj ljudi da ulazi u selo kroz bašte. Tada sam vidio da se radi o muslimanima, jer je otvarana vatra iz automatskog oružja po kućama u selu, a prve kuće u selu su počele da gore. Dim se pomalo nazirao, jer je tog jutra bila velika magla, pa je se teško snaći ko je i šta je. Kako rekoh shvatio sam da je selo napadnuto od strane muslimana, to jest od naših dojučerasnjih komšija iz obližnjih sela Šiljkovića, Bećirovića i Skugrića. Tog dana u selu su izgorjele kuce Došić Marka, koji je tog dana ubijen zajedno sa svojom suprugom Marijom, Došić Tome, Reljić Slavojke, Cestić Milivoja i Došić Živojina. Pored uništenih kuća koje sam nabrojao muslimani su u selu zapalili štale, svinjce, sijena i veći broj stoke otjerali, i što se moglo opljačkati oni su i opljačkali.
 
U tom napadu poznao sam muslimane iz gore navedenih sela i to Aljukić Ibrana, jer je neko od njih povikao gađaj Ibrane iz bacača i tad je na moju kuću ispaljena granata iz rucnogbacača, što se vidi i oštećenje na krovnoj konstrukciji, a zatim sam poznao Šiljković Ibru, sina Buljkana iz Nedjeljista i još drugih. Kako sam vec rekao toga dana u selu je stradao bračni par Došić Marko i Marija, koji su ubijeni na pragu svoje kuće od strane pomenutih muslimana koje sam poznao i kojih jos ne mogu da se sjetim. Meni su tog jutra iz kuće uspjeli da odnesu pištolj koji sam imao pod dozvolom već duže vrjeme, to jest beretu 7,65 mm. i lična dokumenta, dok su mi iz štale otjerali ovce i goveda i nešto košnica pčela, dok su od mog brata Nikole otjerali oko 40 ovaca i 12 koza.
 
U NAPADIMA MUSLIMANSKE VOJSKE NIKO NIJE POŠTEĐEN!
 
U septembru 1992. muslimanske snage Potočara i Cerske napale su veći broj srpskih sela i zaselaka na području opština Srebrenica i Milići prilikom čega je ubijeno četrdeset civila srpske nacionalnosti. Sve žene su zlostavljane i masakrirane.  Masakr u selu Podravanje (opština Srebrenica) predstavlja jedan od najstrašnijih i najmonstruoznijih zločina nad srpskim stanovništvom u Podrinju. Tog 24. septembra 1992. naoružane horde muslimanskih ekstremista pod komandom Nasera Orića izvršile su strahovit napad na ovo nebranjeno selo i pobile sve što se moglo pobiti. Samo tog dana je ubijeno 40 meštana a tokom čitavog rata ukupno je ugašeno 64 života ovog malog podrinjskog mesta. Novinari i patolozi koji su pristigli odmah nakon pokolja svedočili su da u selu nisu preživele čak ni životinje. Zlikovci su tog hladnog, jesenjeg dana ubijali sve što su stigli: i žene, i starce, i bolesne i nemoćne pa čak i stoku i živinu. Zapaljen je veliki broj kuća, društvenih i kulturnih objekata kao i seoska škola. Gotovo nijedna žrtva nije ubijena metkom u glavu već su sve žrtve, nezavisno od pola i uzrasta, zverski mučene pa masakrirane hladnim oružjem (sekirama, mačetama, noževima). Mnoga tela su obezglavljena, ljudima su sečene ruke, noge, šake, uši..vađene su im oči. Zabeležena su i brojna silovanja...
 
Supružnici Miladin i Spasenija Perendić, penzioneri od po 70 godina, svirepo i mučki su ubijeni pred svojom kućom i to dok su kopali krompir. Nakon toga su masakrirani. Domaćice Mirjana Šarac (49) i Mileva Petrović (44) su ubijene vatrenim oružjem iz neposredne blizine, nakon čega su obe masakrirane. Osman Ademović je hicima iz vatrenog oružja ubio Milijana Vasića (41) i supružnike Stanku i Tomislava Perendića. Penzioneri Vojin (70) i njegov brat Svetozar Jovanović (69) su najpre zarobljeni a potom streljani. "Kolji to, šta će nam ta srpska paščad", uzviknuo je muslimanski vojnik.
 
Milojka Marinković je imala tu sreću pa preživi pokolj a o masakru kom je izgubila roditelje i dva brata ispričala je: "Majka Dikosava je sa ranjenim sinom Radetom krenula u beg i povlacenje. Tu u sumi ostala je sa jos desetak zena i starijih osoba. Ovde su ih zarobili a potom svirepo ubilo Oricevi zlocinci. Nakon 56 dana smo ih sahranili, bilo je i spaljenih, bilo je i odsječenih glava. Mome bratu su odsjekli glavu, drugi brat je spaljen. Majka je nađena u kompletu ali sa vidljivim tragovima mučenja. Oca nikada nismo ni nasli." - ispričala je Milojka. 
 

SEĆANJE NA ŽRTVE - OBAVEZA SVIH NAS

U cilju realizacije državnog projekta etnički čiste muslimanske Bosne i Hercegovine, primenjivana je specifična vojna i strategija etničkog čišćenja podsticana i organizovana od vlasti iz Sarajeva. Etničko čišćenje predstavlja terorisanje stanovništva koje pripada drugoj etničkoj skupini primenom ekstremnog nasilja i ubijanja, a radi realizacije političkih ciljeva – etnički čistih teritorija. U poslednjem ratu vojska bosanskih muslimana, tzv. Armija BiH primenjivala je etničko čišćenje kroz masovna silovanja žena srpske i hrvatske nacionalnosti u Bosni i Hercegovini. U široko rasprostranjenom i sistematskom napadu na civile, silovanje je korišćeno u strategiji "proterivanja putem terora". Silovanja su postala način na koji su Bošnjaci potvrđivali svoju nadmoć i pobedu nad Srbima, ističe se u knjizi "Naša Ispovijest". 
 
 
 
Masovna silovanja Srpkinja imala su za cilj nacionalno i versko poniženje žene, a vrlo često i političko poniženje. Silovanje žena predstavljalo je sa jedne strane podcenjivanje žene kao ličnosti a sa druge strane, oružana snaga sa kojom su raspolagali bosanski muslimani tamo gde su bili većina, doprinosila je i njihovoj moći i uverenju, da sa svojim protivnicima i žrtvama mogu raditi šta god požele.

Vojin Pavlović, predsednik "Istočne Alternative" je istakao da su Srbi u srebreničkim logorima mučeni, klani, nabijani na ražanj, potkivani i umirali na najvećim mukama. 

Za zločine počinjene nad zarobljenim ili Srbima koji su na početku rata ostali lojalni muslimanskoj vlasti, a svi su završili u srebreničkim kazamatima, odakle su samo rijetki razmijenjeni i kratko nakon toga umrli od posljedica torture, niko nije odgovarao kao ni za ostale zločine nad Srbima u Podrinju, što je žalosno i sramota pravosuđa. Zato je važno da se njihova imena se znaju i obaveza je potomaka i srpskog naroda i vlasti da ta mjesta obilježe jer je to istina koja se ne smije skrivati i zaboraviti. - istakao je Pavlović. On je rekao da "Istočna alternativa" nastavlja borbu za istinu, koje se ne treba plašiti, te da je istina da su u tim objektima bili logori u kojima su mučeni i ubijeni Srbi.

Članovi ovog udruženja već 11 godina 13. jula odaju počast žrtvama, prislužuju sveće za pokoj duša ubijenih i polažu cveće kod tih objekata i traže od institucija Republike Srpske da se ovaj datum uvrsti u kalendar značajnih istorijskih datuma koji će se redovno obeležavati. I meštani Vlasenice smatraju da logor "Štala" treba pretvoriti u memorijalnu prostoriju kako bi se otrgla od zaborava sva zverstva počinjena u tom zatvoru.  

Vlaseničani smatraju da bi jedan dan u maju mesecu trebalo posvetiti sećanju na zločine, silovanja i ubistva počinjena u logoru Cerska. Odavanje počasti žrtvama i podsećanje na zločine koje su počinili pripadnici muslimanske "Armije BiH" nad Srbima Vlasenice imalo bi za cilj i animiranje svih nadležnih organa da svi odgovorni za počinjene zločine budu brže privedeni i procesuirani radi zadovoljavanja pravde kao preduslova za izgradnju poverenja i toleranicije među narodima u BiH. Tom obeležavanju trebali bi prisustvovati najviši zvaničnici iz političkog i verskog života u BiH, diplomatski i konzularni predstavnici, predstavnici lokalne zajednice, preživeli logoraši, članova porodica ubijenih i nestalih žrtava, predstavnici udruženja i organizacija koje okupljaju i pružaju pomoć porodicama žrtava iz cele BiH te humanitarnih i drugih organizacija.

Izvor: Milivoje Ivanišević - "Hronika našeg groblja"

           Film: "Dosije Srebrenica"

           Youtube: Zločin u Šadićima i Klještanima

           Centar za demokratiju i tranzicionu pravdu: Logor "Štala", opština Vlasenica

Izvor: Istina i pravda portal srpskog naroda

Komentari

Za objavu komentara morate biti prijavljeni.

Jeste li uživali u ovom članku? Budite informisani pridružujući se našem biltenu!

Povezano
Autor:
Najpopularnije
окт 26, 2020, 2:21 по подне - Suza
окт 25, 2020, 6:49 по подне - Boris M.