Zašto se Vaskrs smatra "najradosnijim" praznikom

U danima približavanja Vaskrsu, u medijima se, kao i u svakodnevnom govoru, često može čuti fraza "najradosniji hrišćanski praznik". Iako se ova fraza ponavlja kao kakva mantra, često bez pravog razumevanja reči od kojih je sačinjena, ipak se iza nje krije najvažniji detalj hrišćanske vere – detalj koji hrišćanina čini hrišćaninom.

Za dečiji um, "najradosniji" praznik verovatno bi bio Božić – karakterističan po običajnom šarenilu drevnog porekla, akcentu na porodičnom jedinstvu i solidarnosti, blagoslovima polaznika i, veče pre toga, iskrama gorućeg badnjaka koje na tajanstven način ispunjavaju tamu badnje noći životnim optimizmom zbog rođenja Stvoritelja univerzuma u telu. Vaskršnji običaji se, makar u istočnoj Bosni i Sarajevsko-romanijskoj regiji, ne odlikuju istim šarenilom kao božićni. Zbog čega je, onda, Vaskrs radosniji od Božića?

Prema hrišćanskoj veri, ovosvetsko zlo i nepravdu ljudi ne mogu da pobede sopstvenim silama, što se svakodnevno ispostavlja kao istina. Zbog toga je jedina pomoć mogla da dođe od svemogućeg Boga. Jevreji su se već nekoliko vekova nalazili u ropstvu, jedno vreme pod Vavilonom, a zatim i pod Persijom, Aleksandrovom Makedonijom i njenim naslednicima, a u vreme rođenja Isusa Hrista i pod Rimskom imperijom. U danima robovanja stranim tlačiteljima, Jevreji su se tešili drevnim Božijim obećanjem o tajanstvenom izbavitelju, koje je u nekoliko navrata saopštavano prorocima. Ovog izbavitelja nazivali su Mesija, što znači "Pomazanik", a odnosi se na običaj pomazivanja cara uljem prilikom krunisanja. Na grčkom jeziku "Pomazanik" se izgovara kao "Hristos". Dakle, Mesija je, po verovanju Jevreja, trebalo da bude car ili politički predvodnik koji će ih osloboditi od političkog ropstva. Oni nisu očekivali da će sam Bog da postane čovek; nadali su se da će Hristos biti od Boga posebno izabrano ljudsko biće.

Hrišćani veruju da je Isus bio Mesija ili Hristos. Međutim, ono što je Isus činio i govorio nije u potpunosti odgovaralo onome što su Jevreji očekivali. Umesto da podigne mač i preuzme presto svog praoca cara Davida, on je propovedao mir i neprotivljenje zlu; umesto da ospori vlast Rimskog imperatora, on je učio da caru treba dati ono što mu dolikuje, a Bogu ono što dolikuje Bogu. Zbog toga tadašnji Jevreji generalno nisu bili oduševljeni Isusovim "političkim programom" i, samim tim, nisu verovali da je on zaista očekivani Mesija.

Verski velikodostojnici takođe nisu bili zadovoljni Isusom jer im se činilo da narušava njihov autoritet i da krši drevne jevrejske običaje. Iz tog razloga, po Isusovom dolasku u Jerusalim da tu proslavi praznik Pashu, jevrejski sveštenici su izdejstvovali da rimske vlasti uhapse i osude Isusa za navodno podsticanje bune protiv imperatora (što, kako je pomenuto, on nije radio), a zatim i da ga kazne najstrašnijom smrtnom kaznom, rezervisanom samo za najgore prestupnike – razapinjanjem na krst.

Iako su i najbliži Isusovi učenici (apostoli) pomislili da je sa Isusovim pogubljenjem definitivno dokazano da on, ipak, nije bio očekivani Hristos, ispostavilo se da je Božiji plan za spasenje ljudskog roda prevazilazio kratkovida ljudska očekivanja. Isus je zaista došao da izbavi ljude, ali ne samo da izbavi Jevreje od ropstva Rimljanima, već da izbavi čitav ljudski rod od ropstva najgorem čovekovom neprijatelju – smrti. Taj naprijatelj je jednako i bez obzira tlačio i Jevreje i Rimljane, tj. svu decu Božiju, bez obzira na nacionalno poreklo. Isus je, budući besmrtni Bog, dozvolio da smrt, takoreći, zagrize njegovu besmrtnost i tako izgubi svoju silu i vlast nad ljudima. Svoju konačnu pobedu nad monstrumom smrti Isus je izvojevao kada je u treći dan ustao iz mrtvih, tj. vaskrsao, a nedugo potom se uzneo na nebo. Time je pokazao da je on istinski Hristos, iskupitelj celokupnog ljudskog roda.

Značaj Vaskrsa se, prema tome, vidi u činjenici da je Hristos ljudima zagarantovao besmrtnost. Ovu besmrtnost ne treba shvatati kao večno postojanje u obliku providne, nematerijalne duše, kako se često prikazuje u modernim medijima, već kao bukvalno telesno, fizičko postojanje, jer Hristos nije ustao iz mrtvih samo kao duh već kao celovit čovek. Garant buduće telesne besmrtnosti dat je i u događaju Hristovog vaznesenja na nebo, kada je njegovo ljudsko telo uzneseno do prestola Boga Oca. Ipak, besmrtnost je smeštena u budućnost, u vreme nakon drugog Hristovog dolaska. Tada Hristos neće doći kao neugledni bliskoistočni propovednik već kao slavni Car univerzuma koji će da podigne iz mrtvih sve ljude i da im sudi po njihovim delima, tj. po meri ljubavi i bratske solidarnosti koju su za života pokazivali. Nakon Strašnog suda će da usledi večno postojanje, "Eshaton".

Praznik Vaskrs je, dakle, obeležavanje bitnog događaja Hristovog ustajanja iz mrtvih, ali istovremeno i sećanje na obećanje našeg večnog života koje nam je dato Hristovim vaskrsenjem. Upravo je zbog toga Vaskrs najradosniji praznik: Bog nije samo postao jedan od nas (što se praznuje za Božić), već je i našu prirodu (ljudskost, čovečnost) uveo u Raj i, takoreći, sagradio most preko koga ćemo jednom preći u večno postojanje.

Komentari

Za objavu komentara morate biti prijavljeni.

Jeste li uživali u ovom članku? Budite informisani pridružujući se našem biltenu!

Povezano
Autor:
Najpopularnije
окт 20, 2020, 8:25 по подне - Mostar28